STVARNA


Prilično lako možete da shvatite šta ljudi misle da rade. Međutim, ne možete lako da
vidite šta su sve spremni da urade. Uobičajeni repertoar lukavština, prevara, ucena,
podmuklost kriminalaca teško da zavređuju podrobnije ispitivanje. Mnogo godina je
prošlo od kad sam poslednji put bio zainteresovan za Psihopatologiju svakodnevnog
života i ondašnje sveže priče. Neka omaška u govoru vraćaće vas do đavolastih paklenih
pogreba koje više ne mogu da se dokažu. Slažem se da je Frojd bio jedan od
najgenijalnijih ljudi koji su ikada živeli, ali meni njegov sistem ne koristi ništa više nego
Palejev sat – metafora za svet koji je u početku bio stvoren, a potom otkucavao milionima
godina. Dokle god postoji i jedna jedina stvar za pretpostavku, neko će (u ovom slučaju
engleski sveštenik iz osamnaestog veka), sasvim izvesno, to pretpostaviti.

Nikada nisam posebno želeo da budem poznat. A verujem da bi me dobar posmatrač
lako prozreo. Kada me neko pita, kažem da živim u Čikagu i da sam polupenzioner, ali
nikada ne osećam potrebu da odredim svoje zanimanje. To nije zato što nešto krijem.
Međutim, kod mene postoji izvestan nagoveštaj da tu nečeg ima. Izgledam kao Kinez.
Posle Korejskog rata poslali su me u specijalnu školu da učim kineski. Možda je moje
poznavanje ezoterije, putem neke meni nepoznate sugestije, unelo istočnoazijatski izraz u
moje lice. Deca u školi nikada me nisu zvala „Kinez” – premda su mogla jer nisam
spadao ni u jednu određenu kategoriju, bio sam izvan trke, siroče. Ali, i to nije bilo
sasvim tačno. Oba roditelja bila su mi živa. Smešten sam u sirotište jer mi je majka imala
neku bolest zglobova zbog koje je išla iz jednog u drugi sanatorijum, uglavnom u
inostranstvu. Otac je bio običan tapetar. Račune je plaćala majčina familija, njena braća
bili su uspešni proizvođači kobasica i mogli su da joj priušte da se leči u Bad Nohajmu
ili Hot Springsu u Arkanzasu.
U školi su me smatrali za dete iz sirotišta. Nisam imao priliku da objasnim posebne
okolnosti u kojima živim, i sve te čudnovate prilike urezale su se u građu mog lica –
okrugla glava, kosa duga koliko dozvoljava sirotište, ravne crne oči, velika usta, s
prilično debelim usnama. Izvanredan materijal za potmuli Fu Manču izgled.
Put čovekovog povratka sebi povratak je iz duhovnog egzila, jer se lična istorija
svodi na egzil. Nisam sebi dopustio da previše pažnje posvetim kineskim usnama. Kao da
sam smatrao da je bavljenje sopstvenim izgledom, podešavanje, menjanje i mešanje u
njega, čist gubitak vremena.
U vreme kada sam razmatrao mogućnosti, verovao sam da bih mogao – ali samo
možda mogao – da pređem u drugu civilizaciju. Kinezi me nikada ne bi uočili u Kini, dok
u mojoj zemlji, neodređen kineski izgled ne bi bio dovoljan da spreči otkriće… verovatno
želim da kažem razgolićenost.
Na Dalekom istoku boravio sam samo pet godina, a od toga poslednje dve proveo
sam u Burmi, gde sam uspostavio važne poslovne veze, otkrivši, uronjen u drugu
civilizaciju, da imam izvestan dar za poslove. Pošto sam obezbedio prihod za čitav život
preko preduzeća u Burmi, koje je imalo ogranak u Gvatemali, vratio sam se u Čikago, gde
su mi bili emocionalni koreni.

Prestao sam da budem Kinez. Neki zapadnjaci svakako više vole da budu istočnjaci.

Imali smo čuvenog britanskog pustinjaka iz Pekinga, koga je tako lepo opisao Trevor-
Roper, pa Tu-gan Koena, montrealskog gangstera koga je Sun Jat-sen unajmio za

telohranitelja. Po svemu sudeći, on nikada nije poželeo da se vrati u Kanadu.
Ubrzo ćete videti da sam imao jake razloge da se ponovo naselim u Čikagu. Mogao
sam da odem i negde drugde – u Baltimor ili Boston – ali ne postoji velika razlika među
gradovima, oni se samo veštački prerušavaju. U Čikagu sam okončao svoje poslove
emocionalne prirode. U Bostonu ili Baltimoru i dalje bih svakodnevno i redovno
razmišljao o istoj ženi – o tome šta sam mogao da joj kažem, ili šta bi ona mogla da mi
odgovori. „Objekti ljubavi”, kako ih psihijatri nazivaju, često se teško pronalaze, a i ne
napuštaju se lako. „Razdaljina” je zapravo formalnost. Um je, u stvari, i ne primećuje.
Vratio sam se u Čikago i započeo poslove u ulici Van Buren. Obučio sam zaposlene
da ga obavljaju umesto mene, i tada sam bio slobodan i mogao sam da ispunim svoj život
zanimljivijim aktivnostima. Na neki način sam, na sopstveno iznenađenje, postao deo
grupe ljubopitljivih ljudi. Osnovna opasnost u mestu kakav je Čikago jeste praznina –
ljudske pukotine i otvori, neka vrsta duhovnog ozona koji ima miris sličan sredstvu za
beljenje. U staro vreme, čikaške kočije ispuštale su takav miris. Ozon se stvara
sadejstvom kiseonika i ultraljubičastih zraka u gornjim slojevima atmosfere.
Otkrio sam kako da se zaštitim od te liminalne opasnosti (opasnosti da budem usisan
u spoljašnji prostor). Na moje čuđenje počeli su da me pozivaju u društvo kao čoveka
koji mnogo zna o Orijentu. Barem su domaćice verovale da znam – nisam se protivio.
Nije moralo mnogo da se govori.
Smestio sam se u stanu na obodu parka Linkoln. Ubrzo mi se ukazala velika sreća.
Na jednoj večeri upoznao sam starog Sigmunda Adletskog i gospođu Adletski. Adletski
je ime koje se odmah prepoznaje, kao princ Čarls ili Donald Tramp – ili, ranije, iranski
šah ili Bazil Zaharov. Da, Adletski, glavni kuvar lično, tvorac kolosa, čovek koji je
izgradio neuporediv luksuzni hotelski kompleks na Karipskoj obali u Meksiku – jednu od
najprijatnijih kupola na suptropskim plažama svih kontinenata. Stari Adletski je već
prepustio svoju imperiju sinovima i unucima. Osoba kao što sam ja nikada ne bi privukla
njegovu pažnju da je i dalje vodio hotele, avio-kompanije, rudnike, elektronske
laboratorije.
Večeru na kojoj smo se upoznali priredila je Franses Dželiko. Dželiko je
komandovao velikom britanskom flotom u Jutlandskoj bici (1916). Porodica je imala i
veoma moćan ogranak u Americi (tako su tvrdili Amerikanci s prezimenom Dželiko).
Franses je nasledila imetak, a s njim i kolekciju slika u kojoj su bili Boš, Botičeli i
nekoliko Gojinih portreta, kao i izvestan broj Pikasovih slika, i to one vrste koju najviše
volim – višestruki nosevi i oči. Veoma sam poštovao Franses. Fric Rork, njen muž i otac

njeno dvoje dece, razveo se od nje, ali ga je ona i dalje volela, i to ne u apstraktnom
smislu. Bio je kod nje te večeri, pijan i bučan, i najupadljivije u vezi s tim čovekom bili
su vrednost i stepen ljubavi koja se kod njegove bivše supruge primećivala dok je trčkala
oko njega. Bila je krupna i nikada nije bila naročito lepa. Te večeri u njenoj trpezariji na
Zlatnoj obali, lice joj je gorelo, a donja usna visila, tako da su joj se videli zubi. Rork se
veoma brzo napio, potom izgubio kontrolu i počeo da razbija čaše. Ona je zauzela
položaj iza stolice svog izgubljenog bivšeg supruga pokazujući razočaranost, ratobornost
i vernost. Pa, za mene je ona bila veliko ljudsko bogatstvo. Ne milioni na njenom računu
već njena ličnost – ličnost velike vrednosti.
Stari Adletski sedeo je za mojim stolom, i on je, kao i ja, sve shvatio. Uveren sam
da se malo stvari takve prirode dogodilo u prisustvu čoveka koji je toliko bogat. Za njega
je to što se desilo tokom večere najverovatnije bilo nešto kao povratak na davne,
imigrantske dane. Biti milijarder znači živeti u kontrolisanoj sredini, bar tako ja
zamišljam. Bio je omanji čovek, skvrčen od velikog broja godina. Nije ni ranije bio
visok. U Novom svetu, njegova generacija neuhranjenih i nejakih momaka imigranata
stvarala je sinove od šest stopa i visoke, bujne kćeri. Ja lično bio sam i viši i teži od
svojih roditelja, iako iznutra, možda, osetljiviji.
Nisam očekivao da Adletski primeti moje prisustvo, pa me je nekoliko dana nakon
te večere iznenadila poruka starčeve sekretarice. Molili su me da nazovem njegovu
kancelariju radi sastanka. Na dnu poruke bile su dve reči koje je Adletski svojeručno
napisao: „Molim vas”. Gotovo pre sto godina učili su ga da piše ćirilična ili možda, još
verovatnije, hebrejska slova, sudeći po načinu na koji piše veliko slovo M.
Dobro poznajući načela kojih se držao Adletski, sekretarica što zakazuje sastanke
nije mogla telefonom da mi kaže zašto me zove. Tako sam ga posetio u njegovoj jazbini
od stakla, njegovoj kancelariji na krovu zgrade. Otišao sam u grad i uveli su me u
ekspresni lift koji se pokreće specijalnim ključem. Ta brza vožnja podsetila me je na
pneumatske cevi koje su nekada u robnim kućama povezivale prodavce s blagajnicima.
Cedulja s nazivom robe i novac usisavani su u cev i – cing-cang – evo novih čarapa i
izvolite vaš kusur. Više ne gledate u direktora preko njegovog stola. Sedate s njim na
divan. Pored vas je stočić za kafu s činijicom, posudom za šećer u kockama.
Osetio sam da zaštitnički zatežem lice pod ispitivačkim pogledomAdletskog. Starac
nema potrebe da postavlja pitanja lične prirode. Moj život i poslove pažljivo su istražili
njegovi ljudi. Očito je da sam preživeo preliminarno ispitivanje. On je tako dobro
obavešten da neće biti razgovora o mom poreklu, obrazovanju, sposobnosti – hvala bogu.
Progovorio je: – Na večeri kod Franses Dželiko, pomenuto je ime Džim Torp, i
samo vi biste mogli da znate koji koledž je završio taj izvanredni sportista…
– Karlisl – odgovorih. – U Pensilvaniji. Indijanska škola.

– Niste posebno zainteresovani; samo slučajno znate. Da li u glavi imate mnogo
opštih podataka? Oprostite što vas to pitam, gospodine Trelman, ali kada je osnovana
Savezna banka za rezerve?
– Davne 1913?… ’Hari’ je dosta dobar.
Mogao sam da primetim da je zadovoljan, premda sam u tom bleštavom prostoru
osetio da su sve moje „pripreme” bile uzaludne. Pripreme? Pa, naslov poznate knjige
Stanislavskog je Glumac se priprema. Svako se sprema i drugom pripisuje moć da sudi,
dopušta mu da poseduje norme koje možda i ne postoje.
Pomerio sam se ka delu divana koji nije na suncu.
Adletski je do sada od mene dobio obaveštenje, i to takve vrste da može da mu
koristi samo za rešavanje ukrštenih reči. Svakako js sve to bilo samo uvod. Ponašao se
kao tehničar koji pregleda model nekog modernog uređaja. Šta bi lekar rekao o tako
malom, starom i izboranom čoveku kakav je Adletski? I tako bogatom. Superbogatom.
Bogatom više nego što većina ljudi može da zamisli. Nego što i ja mogu da shvatim. S
tolikim novcem, mislio sam, zaobišli ste demokratiju. Naznačili ste da ste zahvalni za
mogućnosti koje vam je pružila demokratska i kapitalistička Amerika; u međuvremenu, u
dubini svoje duše, išli ste svojim putem gledajući na sebe kao na faraona, izaslanika
Sunca.
– Želim da razgovaramo o Franses Dželiko – reče.
– Izvinite?
– Večeri kod nje. Franses mi se oduvek dopadala. Da li često odlazite tamo?
– Ne. Donela je neke kineske stvari za mene…
– Time se bavite.
– Antikvitetima….
– Tako znači. Uvozite ih oštećene iz Kine i sređujete ih u Gvatemali, gde je jeftina
radna snaga.
– Dobro ste me proučili – rekoh. Nije to bilo bitno; moje poslovanje, moja zamka,
bilo je dovoljno zakonito.
– Ničeg lošeg u tome – kaza Adletski. – Video sam kako gledate u Franses.
– Bio je to neprijatan trenutak – rekoh.
– Da, muž – bivši – je gubitnik, i očito nije dobar. Fransesina majka bila je ono što je
Tribjun nekada davno nazvao „društveni vođa”. Palmerove, Makormakove i ostale
„makove” čiji su muževi bili predsednici upravnih odbora i čije kćeri su išle na prijeme –
Franses je jedna od njih.

– Da. Upoznao sam gospođe koje su je poznavale kad je završavala školu. Bila je
vitka i nežna, nekada davno…
Radoznalo me je pogledao kada sam rekao „nežna”, kao da je bio iznenađen što
čovek koji izgleda kao ja tako vidi stvari. – Ali, mislite da je sada građena kao poljski
klozet od cigala – reče Adletski.
– Pa, znate, zdravlje joj je jako loše – osetljiva je, život joj je ugrožen. Ima te užasne
otoke od kortizona i zbog toga izgleda kao Bejb Rut.
– O, svakako, odgovarajuće ste je opisali – reče Adletski.
– Nisam vam potreban, gospodine Adletski. Vi imate obaveštajnu službu koja vas je
izvestila o svemu što treba da se zna o mojim poslovima u Gvatemali.
– Tačno – reče. – Ali, vi nemate takvu mogućnost istraživanja. Morate da razmišljate,
da uočavate i sami povezujete činjenice. Znate, taj Rork, bivši muž, dobio je ono što
zaslužuje. On je i ovde jedan od direktora. Napravio je dete studentkinji s Grenlanda,
Eskimki. I ona je podnela tužbu. Pravilno? To je senzacija. Bilo je u novinama.
– Franses i Rork razveli su se pre mnogo godina. On je ipak ostao član odbora
mnogobrojnih korporacija.
– Nastavite – reče Adletski. – Obojica imamo visoko mišljenje o njoj. Nikako ne
možemo da povredimo Franses izlaganjem činjenica.
– Otac joj je bio partner u ’Insulu’. A deda osnivač komonveltskog ’Edisona’.
Učinila je da Rork postane plaćeni službenik u još desetak drugih kompanija.
– Ne radi, a prima platu. Takav teret vuku mnoge kompanije.
– Otpustili su ga kada je Eskimka saopštila da očekuje njegovo dete. – Potom
nastavih: – Večera je priređena zarad Rorkove društvene rehabilitacije.
– Zbog dece?
– U izvesnoj meri. Ali i da bi se ispunila njena želja. Da bi bilo onako kako ona
hoće.
– Ona ne čezne za svetom – reče Adletski. – A, i udala se iz ljubavi.
– Postoji moćan ženski sistem koji zovemo Franses i ona je sve uložila u tog
mangupa.
– Ništa drugo ne bi moglo da objasni ono što se dogodilo pre neko veče. Da li biste
bili ljubazni da mi iznesete kako ste vi sve to videli…
– Hoću – rekoh spremnije nego obično kada treba da iskažem svoje mišljenje. Po
pravilu, nisam spreman da se otvaram. Nikada ne delujem na taj način – otvoreno i
neposredno. Međutim, osetio sam da mi je stari Adletski, iz razloga koji nisam odmah

shvatio, otvorio vrata i da ne bi bilo mudro da odbijem da uđem. Ne bi bilo pogubno, ali
bi na neki način bilo nepristojno.
– Pozvala je najznačajnije ljude poslovnog establišmenta. Sedeo sam pored starog
Ajka Kresija iz ’Kontinental banke’. I vi ste bili prisutni iz istog razloga.
– Nikada se ne bismo dotakli takvih kakav je taj njen muž.
– To samo kažete, ali prisustvovali ste da biste povećali važnost skupa.
– A vi?
– Predstavljao sam umetnost. Ona poseduje svetski poznate slike. Bio je i jedan
momak iz Sersa, Rebak. Takođe i jedan savezni sudija i, kako se zvaše, onaj iz robne
razmene. A i njihove supruge, takođe.
A Rork je pio i ružno se ponašao. Bio je grub i besan – nasrtljiv. Sručio je u sebe
nekoliko boca vina i održao govor protiv nezakonitih useljenika iz Meksika i imigranata
iz Azije. Rekao je da u zemlji već ima previše neprihvatljivih ljudi. Potom je, mašući
rukama, prevrnuo vinske čaše na svojoj strani stola, i neke porazbijao. Morao sam da se
setim da je Fransesin mali beli Škot bio samo dopola pijan. Prilikom jedne ranije posete
video sam ga kako diže noge na naslone fotelja i sofa.
– Što se tiče Kresija, on je na svom kraju stola započeo razgovor o Šekspiru. Rekao
je da su gimnazije otišle do đavola, i da je jedan od razloga za to što deca više ne uče
poeziju napamet. Naveo je primer jednog njujorškog biznismena koji je kidnapovan.
Dvojica službenika tog čoveka iskopala su rupu – zapravo grob. Zgrabili su ga i držali u
njoj ispod komada čeličnog lima. Taj momak je svakako mislio da mu je to kraj – da više
nikada neće ugledati svetlost dana.
– Pravi primer velikog pokvarenjaštva – reče Adletski. – Mislite li da ljudi koji čine
takav zločin imaju predstavu šta je to – živi grob?
– Možda nemaju takvu sposobnost. Ali, Kresi reče da je tog postarijeg biznismena
održala u životu poezija koju je naučio u školi.
Bankari vole da citiraju stihove iz Hamleta:

Na zajam niti uzimaj, nit daj;
jer pozajmica upropaštava
i prijatelja često, a i tebe,
a zajmljenjem se dobrom gazdovanju

oštrica tupi.

O tome nisam raspravljao sa starim Adletskim. To ne bi koristilo njegovom cilju.
Od mene je želeo samo da čuje sud o onome što se desilo kada je Franses zgrabila svoj
foto-aparat sa police.
– Posmatrali ste. Videli ste. Poređala je sve goste da bi napravila snimak – reče
Adletski.
– Kresi nije nameravao da se slika. Ne s Rorkom – rekoh.
– Znači i to ste shvatili.
Bio je zadovoljan sa mnom. – Ko je, osim vas i mene, video da se odvija borba, da
Kresi okreće glavu u stranu baš kad ona pritiska okidač na aparatu? I, tri puta je snimila
njegovu glavu otpozadi.
– To je bio isključivi, jedini cilj njene večere. Prišla je Kresiju i uhvatila ga za
zglavak ruke primoravajući ga da je pogleda u oči.
– Nema mnogo ljudi koji zapažaju ono šta se oko njih dešava, zar ne? – reče
Adletski.
– Premda svi znaju za Rorka i devojku koja uči za babicu. To je bilo u San-tajmsu.
Franses je bila besna zbog tog članka. Prezire tipove kao što je Kresi. Pomislio sam da
će ga srediti. Ona je prilično krupna. A on nije, zar ne? – nastavi Adletski. – On ima
kondom preko srca. Kod bankarskih službenika nema ničeg humanog.
– To je to – rekoh. – Njen jedini motiv bio je da rehabilituje oca svoje dece.
– Ne, nije. Ona voli tog nespretnog tikvana Rorka. Svaki čovek koji nešto vredi bio
bi ponosan da zadobije vernost jedne fine pozamašne žene kakva je Franses. I trebalo je
da se Kresi, s Rorkom, smeška u foto-aparat. Kakve društvene preporuke ja imam, jedan
stari Jevrejin – ili čak momak iz Sersa? Mogao bih od drveta da napravim čoveka boljeg
od njega… Kakvo je to ime Kresi?
– Možda dolazi od Crécy, bojnog polja u Francuskoj.
Adledskog ne zanimaju sporedne činjenice.
– Nije uspela da ostvari svoj plan, sirota devojka – reče.
Po svemu sudeći Franses je propadala. Hrana nije bila savršena; stolnjak nije
odgovarao standardima, kao ni stvari u kući; kučence je piškilo po sofama. Kad ju je
Kresi razbesneo, lice joj je imalo boju rđe, i to one tamne.
– Pratio sam vas pogledom dok ste posmatrali tu scenu – reče Adletski. – Nisam imao
mnogo vremena za društveni život niti za psihologiju. Ali danas se više ne bavim
planiranjem i nabavkama – izašao sam iz posla. Pratim ženu i krećem se u njenom krugu.

U svakom slučaju, želeo sam da upoznam nekog kao što ste vi – očito, prvoklasni opažač.
Nisam znao šta bih mu na to rekao. Da li je trebalo da kažem da mi je žao što je
završio svoj radni vek – što sada sreće manje ljudi?
– Dopada mi se kako povezujete stvari – zaključi Adletski. – Dok sam radio,
pokušavao sam da sledim Frenklina D. Ruzvelta u jednom smislu. Video sam da je dobro
imati trust mozgova. Davne ’33, okupio je svoje učitelje oko sebe. Zemlja je morala da se
obnovi da ne bi propala…
Njegov engleski napredovao je zajedno s njegovim perspektivama da bude promoter
na planetarnom nivou. On i njegovi sinovi, obučeni u korporaciji, kao i kćerke koje su
završile prava na Jejlu. prebacivali su se iz jedne u drugu sferu, njihova prilagodljivost
bila je bezgranična.
– Znači imali ste trust mozgova kao Ruzvelt?
– Ne. Imao sam ljude od kojih sam mogao da potražim savet, a želeo bih da
povremeno upriličim sastanak s vama da bih saznao ovo ili ono. Prosto ne mogu da
verujem da smo od svih prisutnih ljudi samo vi i ja shvatili klinč u koji je Franses ušla s
Kresijem.
Bio je u pravu. Mali broj ljudi shvata takve stvari.
– U poslu nisam toliko dobar – rekoh.
– Niste mi potrebni za posao. Nemojte ni pokušavati da mi dajete savete. Sada bih
samo da vam postavljam pitanja. Dok sam radio veoma sam se malo družio. Sada bih
morao tome da se posvetim. Mora da postoji neki način da druženje postane prijatnije.
S uobičajenom uzdržanošću rekoh mu da bi mi bilo veliko zadovoljstvo da pripadam
njegovom trustu mozgova.
– I vi možete da zadovoljite svoju radoznalost kada sam ja u pitanju, do izvesne
mere – reče. – Svakako da morate da budete diskretni. Ipak, mislim da već hiljade stvari
čuvate u sebi. Tako delujete. Da li vam je iko rekao da imate pravo japansko lice?
– Oduvek sam mislio kinesko.
– Japansko – nije popuštao.
Stigavši kući, skinuo sam se i ispitivao sebe pred ogledalom u kupatilu. Starac je
bio u pravu, znate. Imam japanske noge, baš iz Hokusajevih scena iz kupatila. Bokovi su
mi mišićavi, a potkolenice krive. Izgledao bih još više japanski kada bih skratio kosu i
nosio bradicu. Počeo sam tome da prilagođavam svoj izgled.
Prošle su godine otkad sam upoznao Sigmunda Adletskog i ostale članove porodice
kojima me je preporučio i koji su želeli moj savet, obično po pitanju ukusa.
U susretima s tim starcem naučio sam jednu stvar: bogatstvo koje je toliko veliko ne

mora da ima odgovarajući ljudski ekvivalent. On je danas veoma star i sitan – dovoljno
lagan da može da odleprša u večnost. Sinovi i unuci još uvek mu podnose izveštaj.
Njegova procena u poslovima, stari stil, pouzdani su kao i uvek do sada. Nova svetska
privreda nepoznata je njenom osnivaču. Za svoje potomke jednom mi je rekao: „Danas
sam ja njihov trust mozgova.”

Iz potpuno drugačijeg smera nego Franses Dželiko ili Sigmund Adletski dolazi
jedna osoba, žena koja se zove Ejmi Vustrin. Neko vreme zabavljali smo se u srednjoj
školi. Ejmi je možda znala, a možda i nije, za silinu osećanja koja su se razvila posle tog
držanja za ruke, milovanja, petinga – posledice koje je ta duboka bliskost ostavila na
mene. Prirodno je da ne može da se sazna šta ljudi jedni o drugima misle.
Kada je imala dvanaest godina ili tu negde, posmatrao sam je na rolšuama – kako
vozi u pubertet. U srednjoj školi, u petnaestoj, na godišnjem maskenbalu, kada je nosila
tanke i visoke štikle, video sam svu njenu ženskost, sjaj i mekoću seksualne zrelosti na
obrazima i u braon očima; slala je poruke kojih verovatno ni sama nije bila svesna.
Objekat ljubavi bio bi najjednostavniji i najpribližniji izraz kojim bih mogao da
opišem to što mi je Ejmi postala. Ali šta to znači? Pretpostavimo da umesto „objekat
ljubavi” treba da kažete „vrata” – kakva vrsta vrata? Da li imaju ručku; da li su stara ili
nova, glatka ili izguljena; da li nekuda vode? U nju je uloženo pola veka osećanja,
fantazije, razmišljanja i upijanja zamišljenih razgovora. Posle četrdeset godina
usredsređenog razmišljanja, u stanju sam da je zamislim u svakom trenutku tokom dana.
Kada otvara torbu da bi izvadila ključ od kuće, svestan sam mirisa „Dablmint” žvakaće
gume koji se širi. Kada je ispod tuša, mogu vam reći kako podiže lice prema mlazu.
Danas je postarija žena. Prošlo je trideset godina otkako sam video njeno golo telo, koje
se svakodnevno menja, kao i moje telo – japansko više nego što bih i pomislio da mi na to
nije ukazao Adletski.
Međutim, jednom, pre desetak godina, naleteo sam na Ejmi i nisam prepoznao tu
ženu s kojom sam svakodnevno istinski bio u mislima. Natrčao sam na nju na ivici Lupa,
ispod svetiljki u Vobaš aveniji. Dok sam prolazio zaustavila me je, stala ispred mene i
rekla: – Zar ne znaš ko sam?
Premda mogu da budem mrtav hladan pri običnim susretima, osetio sam da sam
napravio težak propust.
Za nju je to bio užasan udarac. Rekla je: – Ti kučkin sine! – misleći da ako je nisam
prepoznao, više ne liči na sebe. I ona je, još uvek predstavljajući se ili, kako kažemo,
„prodajući se” da je ono što je nekada bila, uhvaćena u laži.

– Ko sam! – reče.
Pretresao sam po glavi. Trebalo bi da znam ko je. Ali nisam – nisam mogao da
identifikujem tu razbesnelu ženu.
– Ejmi! – reče besnim glasom.
Sada sam je video. Bilo je upravo tako. Bila je u stvarnom svetu. Ja u njemu nisam.
– Nemoj tako, Ejmi – rekoh. Sve ovo vreme otkad se znamo nikada te nisam sreo u
gradu. A pod ovim svetlom po lošem vremenu, sve deluje sivo.
Imala je sivo lice kao devojka za sve – istrošena majka. Istrčala je da na brzinu
obavi posao, da vrati par cipela pošto se njena starija ćerka predomislila. Gust, suv
urbani vazduh mračnog Lejk Strita činio je da sve izgleda ružno. Da, neprepoznatljiva je
bila ispod crnih stubova. Osim toga, nevolje s mužem Džejom baš su tada bile u jeku i
plašila se da nije za gledanje. Delovala je mnogo zrelije. Ili potčinjeno. Tražim neki
pogodan način da joj to kažem. Niko ne objašnjava promenu mog izgleda. Moje debele
oči i kineske usne su iste. Od samog početka nije bilo ništa što bi moglo da mi promakne.
Ali, ona je znala koliko mi je značila u životu i da sam s njom stalno u mislima.
Očuvao sam je onakvom kakva je bila kad je imala petnaest godina. Prema tome, to što je
nisam prepoznao kada smo se sreli licem u lice, mora da znači da se pretvorila u ruinu. I
ja sam bio zaprepašćen.
Rekoh u sebi: „Edžvoter 5340.” Bio je to njen broj telefona pre nego što su uvedeni
numerički prefiksi. Ona je, mislim, jedina devojka koju sam ikada posetio. Nisam bio
neki prosac. Kada sam pozvonio na vrata, njena majka se izgleda povukla. Mogao sam da
budem neko iz hemijske čistionice ko sakuplja bluze.
Ali, Ejmi je skcnula svoj kaput od rakuna s čiviluka i stavila odgovarajući šešir.
Imala je sopstveni stil nošenja šešira – podizala ih je visoko od čela. Postoje čela koja ne
podnose da ih pritiska traka za šešir.
Kuća nije bila obična, od cigle. Bila je od indijanskog krečnjaka. I veranda je bila
od debele krečnjačke ploče. Kada je Ejmi izašla na verandu od sivog kamena, osetio sam
kako miriše. Miris je delimično poticao od Kotijevog pudera za lice. Pitam se da li Koti
još uvek koristi isti miris kao pedesetih. Kada smo se zagrlili i poljubili u parku, miris
vlažnog krzna nadjačao je miris pudera.
Nepotpuno stavljanje ruža bila je još jedna njena prepoznatljiva karakteristika. U
tome je bilo snage – lepote smrtnosti krvi i mesa. Smrtonosan je bio i oblik njene zadnjice
dok hoda, zrela žena koja maše školskom torbom. Nije išla kao učenica. Teško se
snalazila s cipelama. Spadale su joj pri najmanjem pokretu. To preskakanje bila je njena
najrečitija svojstvenost. Ono je povezivalo sve ostale osobine. Tada ste bili svesni
nedostižne seksepilnosti njenih kretnji i držanja. Godine koje su protekle, sa svojim

krizama, ratovima i predsedničkim kampanjama, sve te promene sadašnjeg doba nisu
imale snagu da izmene njen izgled, veličinu njenih očiju ili zbijenost zuba. To vam je
snaga Erosa.

Martovsko je jutro, prelaz između hladnog i toplog. Naglo je počela snežna oluja,
što je osobeno za Čikago. Gust sneg kovitla uokolo, a Ejmi je u kupatilu obloženom
pločicama i sapunja se. Obrazine njene zadnjice još uvek su lepog oblika i ona se kupa
iskusnim rukama majke koja je kupala dečicu. Sva životna briga o sebi vidi se u načinu na
koji sapunja dojke. Pre trideset godina imao sam isključivu povlasticu da ih podignem i
poljubim s donje strane – a i rastavljene butine.
Ejmi ne izgleda kao žena koja ima takve fantazije. Kod nje postoji izvesna
uzdržanost koja obeshrabruje otvoren erotski pristup. Deluje veoma sigurno. Oduvek je
tako delovala. U školi je izgledala sasvim prosečno. Osim na dan maskenbala, u štiklama
i s karminom kao barska igračica. Momak kao Džej, stručnjak za čitanje seksualnih
znakova, smatrao je da je ona uzbudljiva. – Postoji skrivena moć, neko dejstvo u toj
devojci – rekao je. Ja sam „išao” s njom u prvoj godini, sve dok me Džej nije izgurao.
Venčali su se tek mnogo kasnije – posle kubanske krize. Oboma je to bio drugi brak.
Hteo – ne hteo, morao sam da posmatram. Nije prijatno, ali ni ja ne odgovaram
svačijem ukusu. Džej je odgovarao; bio je privlačan muškarac s izrazitim erotskim
nabojem u izgledu.
Ali, moram da se osvrnem na nju. U tom trenutku zatvara tuš, pitajući se koliko će
snežni pokrivač biti debeo. Posle podne mora nešto da obavi na groblju, a autoput može
da bude opasan zbog mećave. A, ako su bočne ulice zatrpane snegom, neće moći da se
probije kroz beskrajno predgrađe – pojas bungalova. Mora da ide samom granicom grada
do – Bože pomozi! – groblja.
S tim se, međutim, morala suočiti. Džej Vustrin, koji je umro godinu dana ranije,
sahranjen je u Ejminoj porodičnoj grobnici. Tome je prethodila čudovišna pometnja,
upravo neka vrsta nastrane šale na račun pokojnog Džeja. Po profesiji je bio advokat, ali
i komičar. Po tom pitanju, komičar je preovladao, tako da on danas leži pored Ejmine
majke, koja nije volela – ne, mrzela je – svoga zeta. Iz mnogobrojnih razloga on je morao
da se preseli. Postojale su mnoge prepreke za tu seobu, birokratski problemi s Gradskom
većnicom, Ministarstvom zdravlja. Ali, zamršeni zakonski postupak konačno je završen.
Planirano je da se Džej Vustrin danas po podne preseli u drugi deo groblja Valdhajm.
Posle dugotrajnog sređivanja papira, svi smo bili spremni da krenemo. Ona nije tražila
moju pomoć. Kažem „mi” jer sam na neki način bio uključen, prisutan ili ne, ali na
paralelnom mentalnom putu. Ejmi je izbegavala jaka osećanja i zbrke. Izlazeći iz kupatila,

pomalo mršteći se, uspevala je da rešava probleme oko ekshumacije i ponovnog
sahranjivanja. Uvijajući se u peškir, molila se da martovska oluja zatvori groblje. Ovaj
dan bio je ispunjeniji nego što je ona mogla da podnese.
Džej bi se radovao što je izazvao toliko nevolja. Zaista biste mogli da se pouzdate u
Ejmi da će ono čega se prihvati pošteno uraditi. Njen narod bio je pošten, Jevreji iz
Odese koji govore nemački, školovani u gimnaziji. Oni su odgojili Ejmi tako da izgleda
besprekorno, i pretpostavljam da zaista izgleda kao gospođa koja pripada srednjoj klasi.
Džej je, suprotno tome, želeo o sebi da razmišlja i da se vidi kao svinger. Jurio je za
ženama; u tome je bio veoma uspešan, a bio je i zgodan, ukoliko volite klasičnu lepotu – i
to s godinama sve lepši. On i ja znamo se još od kad smo se upisali u srednju školu kada
sam ja bio siroče – ili ne-siroče. Tada smo bili bliski drugovi. Otac mu je posedovao
perionicu. Njegova majka nije imala poverenja u mene, iz razloga koji me uopšte nisu
zanimali. Džej i ja čitali smo zajedno poeziju – T. S. Eliota, koga je zvao „El-jat”, i Ezru
Paund, koga je zvao „Pond”. Kao nešto stariji obožavao je i Mari Stoups. Zahvaljujući
njemu, upoznao sam Bračnu ljubav. Bio je uglavnom vegetarijanac, a i „poštanski
socijalista”, tvrdeći da sva preduzeća treba da budu državna, kao što je to bila pošta.
Kasnije, veoma kratko, bio je anarhista. Ali, prolazeći kroz sve te stadijume bio je i
ženskaroš. Prvenstveno je bio zainteresovan za žene. Ejmi Vustrin bila mu je druga žena.
Pretpostavljam da se povremeno sećao da sam je voleo u Senu, ali njemu ta davnašnja
činjenica nije mnogo značila. Mora da je na nju u potpunosti zaboravio, jer kad se
zabavljao sa Ejmi, pozvao me je da im se pridružim u Palmer hausu da bismo se zajedno
tuširali.
Zapitao sam: – Da li se ona slaže s tim ili želiš da je iznenadiš?
– Ne pravim nikakva iznenađenja – uzvratio je. – Ona je samo slegnula ramenima.
’Zašto da ne?’
Tako sam prihvatio poziv i proveli smo dvadeset minuta pod tušem, nas troje. Rano
tog popodneva morao je da se pojavi na sudu, ostavivši nas dvoje. Upravo tada sam je
poljubio ispod grudi i u unutrašnji deo butina. Posle toga, bilo mi je užasno neprijatno i
na samu pomisao o našem ponašanju pod tušem – osnovana neprijatnost koja se iz godine
u godinu pojačavala.
Zašto je Džej to priredio? Zašto se ona složila? Zašto sam učestvovao? Kada smo
bili sami, sećam se, otvorila je usta ka meni, žudno. Ali, nije progovarala. Nisam ni ja.
– Pretpostavljam da je Džej o tim stvarima utroje čitao u nekoj knjizi. Havloka Elisa,
verovatno – jednom sam joj rekao.
Godinama posle venčanja bio sam im čest gost na večeri. Porodični prijatelj.
Posle večere on bi obično puštao ploče s klasičnom muzikom. I, on je dirigovao

koncertom – vodeći vas od početka do kraja svojim izuzetno značajnim izrazom lica.
Posebno obrvama. Ako je bio Don Đovani, pevao je arije i Leporela i Dona. Uopšte nije
imao sluha, a ipak je muzikom bio dirnut više nego bilo ko drugi. Čudan mačak beše
Džej, zaista.