STVARNA – TRECI DIO


Ovaj vozač je došao da vrati tvoja kola – rekoh. – Ja ću ti praviti društvo u limuz…
– Baš je to ljubazno od gospodina Adletskog – reče ona.
Taman sam hteo da kažem da je, u devedeset drugoj, Adletski početnik u sažaljenju,
za njega sasvim novom polju. Ali uzdržao sam se.
– Reci vozaču da parkira tu veličanstvenu mašinu. Onda možemo da sednemo, da se
sklonimo s te hladnoće. Još uvek je đavolski oštro, mada je kraj marta. Ako malo spustim
prozor, možemo da posmatramo šta se dešava.
Tako smo ona i ja seli u luksuzne okretne stolice – u početku smo ćutali, ali sada se
već razvio razgovor.
– Šta je s tvojim starim ocem? – upitah.
– Alchajmerova bolest prilično je razorila njegov mozak. Poslednjih godina
prepoznaje me samo ponekad.
Po svemu sudeći, mogao bi svakog trenutka da umre. Ako bi morala negde da ga drži
ili sahrani privremeno, dok se Džej ne prebaci, imala bi neprijatnosti.
– Majka je očekivala da otac leži pored nje.
– Nije volela Džeja, zar ne?
– Govorila je da su Vustrinovi prosti i da Džej pravi grube šale. Jedva da je mogla
da ga podnese.
– Pa, radi šale je i kupio grob od tvog oca – to je kao da je legao u bračni krevet sa
svojom taštom. Sirotom Džeju bilo je jasno da umire. Ako je to bilo jasno tebi i meni, još
jasnije je bilo njemu. Sretao bih ga u gradu i smeškao bi se, ali nije mi nametao svoje
društvo. Nestajao je. Od debelog čoveka pretvorio se u mršavog dečaka. I kada je
zatvorio kancelariju, prestao da radi, prestao je i da bude uredan.
– Dok je jurio ženske, doterivao se – reče Ejmi. – Ali sve to vreme smišljao je i kako
da mi stvara nevolje.
– Zato da ne bi bio zaboravljen. Nameravala si da nastaviš da živiš i nije video
razlog da ti ne stvara teškoće.
– Tebi je to smešno.
– Ko zna kakve sve neobične stvari ljudi zamišljaju kad se bave time kakva će im
biti smrt? Hoću da kažem, kako će njihova smrt uticati na život uopšte. ’Kakav će biti
svet bez mene?’

– Detinjasto.
– Nije voleo samoću. Dok smo bili deca, terao me je da ulazim u toalet s njim. Nisi
ga se lako mogao osloboditi.
– Tako mi sada provodimo jedno popodne na groblju s njim – reče Ejmi.
– Ovo mesto takoreći najviše odgovara za procenjivanje, ukoliko nameravaš da
procenjuješ.
Ejmi prebaci kaput preko leđa; bilo je toplo u ogromnoj crnoj limuzini – motor je
bio uključen. A kada je slegla ramenima, jedre grudi u njenom džemperu dale su težinu
tom sleganju. – Šta da procenjujem? Zašto kinjiš sebe, čak i ovde? Imaš čudno ponašanje
i navike, Hari. Pre mnogo godina, kada sam morala ozbiljno da razmislim o tebi,
razmišljala sam i o tvojim bubicama. S obzirom na nastranosti tvog visokorazvijenog
duhovnog života, nije postojala nikakva mogućnost da ikada o meni imaš lepo mišljenje.
A ja sam o tebi najozbiljnije razmišljala. Bila sam zaljubljena u tebe. Ali tebi ničiji
stavovi nisu bili dovoljno dobri. Ti bi ih obarao. I, ja sam pomislila: Možda me voli, ali
nikada neću znati šta misli. U svojoj glavi i mene potcenjuje… Mene si svrstao u klasu
sitnoburžoaskih žena.
– Nikada mi to nisi rekla – rekoh, i više nisam znao kako da nastavim. Proživeli smo
desetine godina jedno bez drugog. Imali smo odvojene živote. Sasvim nenadano zaključio
sam da sam previše čudan za nju. Ili da je, iz raznih razloga, pretpostavljala da nikada ne
bih mogao da budem privržen porodici. Tako su moje emocije zapretene, manje-više
zauvek. Ali, malo-pomalo počeo sam da shvatam za kakvu vrstu čoveka me je smatrala.
Druge žene bile su utvare. Ona, i samo ona, nije bila utvara.
– Tačno, ali sam prema tebi gajio jača osećanja nego što si ti mislila. To što sam
osećao bilo je veoma jednostavno. Oslobodila si me dvostruke mentalne evidencije –
rekoh. – Mislio sam da bi mi, kad bi postojala neka prazna soba u tvojoj kući, bez ičega,
čak i bez tepiha, prijalo da budem u njoj i ležim direktno na drvenom podu…
Radnici koji su kopali, a koje smo povremeno gledali izvijajući se kroz prozor,
ostavljali su utisak da uživaju. Za takav rad ja više nisam bio. Kopanje ih je održavalo u
dobroj snazi. Nisu im bile potrebne nordijske staze. Kopanje je bilo rad, i to davnašnje
vrste, kada su zatvorenici gradili mlinove, a robovi odlazili na polja s lopatama i
ašovima.
Izgledalo je da Ejmi razmišlja o onome što sam rekao. Veoma retko smo bili zajedno
kao sada. S vremena na vreme sretali smo se na prijemima ili večerama, i obično smo
razgovarali o Merčendajz Martu, poslovima, dekoraterstvu, burmanskom nameštaju i
bakarnim predmetima. Pomogao sam Ejmi. Adletskima sam jemčio za nju, a oni su je
preporučili drugim bogatim klijentima. Bila mi je zahvalna. Razvoj njenog posla bio je

glavna tema u „Sečuanskom restoranu”, ili „Koko šazo” ili „Le Nomad”. Dvoje ljudi koji
odugovlače, koji se vole četrdeset godina, razgovaraju o divanima i foteljama. Nikada joj
ništa nisam rekao o prostiranju na njenom drvenom podu.
A sada, takođe zahvaljujući činjenici da se ekshumira Džejov kovčeg, mogli smo da
razgovaramo u luksuznoj maloj kabini s TV ekranima, na kojima se prelivaju boje, i s
malim barom i mobilnim telefonom.
– Da li ti je stvarno Medž Hajzinger sasula čaj u krilo? Da li si se opekla?
– Ne nisam. Bila sam prestravljena, ali nisam stvarno opečena. To je njen način da
postigne ono što želi. Htela je da porazgovaramo nasamo. Htela je nešto da mi predloži, i
mislila je da je najbolje u kupatilu, gde nas niko neće uznemiriti.
Predlog koji je Ejmi čula bio je – novac koji će Adletski platiti za nameštaj pripašće
Medž. Bodo se složio da tako bude i s tim novcem će ona započeti poslove. Otvoriće
kancelariju za registrovanje razvoda. Suprotno službi za registrovanje venčanja. Kada
dođe do rasturanja braka, jedna od strana u razvodu obično uzima sve. Muž koji nema
ništa, ili žena kojoj je sve oduzeto moraju da nabave sve neophodne stvari za
domaćinstvo – krevet, dve stolice, tepih, ćebe, čaršave, aparat za kafu, tiganj, šolje,
kašike, peškire, pa sve do radio-sata ili TV aparata. Pošto su sveže razvedeni službenici
po kompanijama često uznemireni, jer prolaze kroz nedelje ili mesece stresa, oni loše
rade i direktori za kadrove mogli bi da se obraduju takvoj službi. Kompanija ne bi imala
nikakvih troškova jer bi sami zaposleni davali novac u fond za razvod kako bi olakšali
nevolje oko preseljenja, odbijanja, bola zbog gubitka. To bi s jedne strane bilo
izvanredno za moral, a s druge isplativo za isporučioce opreme za preživljavanje. Ejmi
bi, s vezama koje ima u Merčendajz Martu, lako mogla, pouzdano – ujednačeno – da
obezbeđuje takve stvari. Tako bi se razvedeni izjednačili s mladencima. Istakla bi se
jednakost. Odisalo bi demokratijom. Za jedan mali izložbeni salon troškovi bi bili veoma
mali.
Nasmejao sam se kada sam to čuo. – Da, zamišljam – rekoh. – Dobro, a ko bi radio s
osobljem? Ko bi ubeđivao?
– Prema Medž, to bi bila Tomova dužnost – reče Ejmi.
– Tom je čovek koji je trebalo da ubije Bodoa – jesam li u pravu?
– Jesi. Medž se smatra odgovornom. Uvukla ga je u to. Tu su tri godine zatvora, uz
nekoliko meseci čekanja na istragu, istrage i suđenja. Medž kaže da ona mora da preuzme
krivicu. Zahteva da je odgovornost njena, da mu ona duguje.
– Nikada nisi videla tog Toma svojim očima?
– Kako bih? Ne družim se s ljudima koji vise po barovima. Šetnja i skupljanje
muškaraca po ćoškovima ne zanimaju me. Znam da se to dešava i u redovima za

bioskopske karte. Osobu koja stoji u redu možeš da proceniš i na osnovu vrste filma koji
igra. Ili u Akademiji umetnosti, gde ima mnogo momaka što se prave da su studenti koji
vole slikarstvo.
Jako ju je vređala bilo kakva aluzija da ona na bilo koji način liči na ženu čije je
krike snimio Džejov detektiv i koji su se čuli u sudnici. Sudija joj je bio kost u grlu. Sve
sudije bez izuzetaka su podmitljive, rekla je, i ne bi mogao da se izgradi dovoljno veliki
zatvor da se smeste sve čikaške sudije koje to zaslužuju.
– Pitam se, pošto Medž uspostavlja poslovni odnos, da li je predložila da se
sastanete. Kako li taj Tom izgleda?
– Verovatno si ga video na TV za vreme suđenja… Ideja o poslu nije nemaštovita –
reče Ejmi.
Smejao sam se apsurdnosti čitavog plana. – Gospođa Hajzinger ima zamršene ideje –
rekoh. – Ako je na taj način planirala i ubistvo, nije nikakvo čudo što je Bodo izbacio
Tomu pištolj iz ruke. Medž pripada Džej Vustrinovoj školi fantazije o realnom životu.
– Misliš na pravljenje tako razrađenih scenarija za pomeranje mozga. Obožavao ih
je. Ali, reci mi, Hari, čemu sve ovo?
Radnici će uskoro biti na dubini do struka. Da me Adletski danas nije ovamo poslao,
Ejmi bi sama šetala između nadgrobnih spomenika, proučavala imena i radila grobljansku
aritmetiku. Oduzmi 1912 od 1987. Vazduh je, premda je bilo prilično sunčano, bio oštar.
Pod utiskom tog dana i mesta, ispitivao sam nove crte na Ejmi, kao i one koje
poznajem čitavog života. Recimo, oči su joj bile okrugle kao uvek, ali sada je u njima
bilo neke dečije veselosti. Čudno, taj dečiji izgled koji se javlja u srednjem dobu,
posebno što joj obrazi više nisu bili savršeno glatki i što su izgubili boju. Ali, u suštini,
još uvek je bila Ejmi.
Čekala je moj odgovor. Kad sam se pokrenuo, video sam svoju siluetu u sivim
nedrima TV-a u limuzini – crna ravna kosa i poznati beskrajno omraženi kineski profil. U
odrazu na ekranu, bio sam krupan. Bio sam nešto između senke i duha nekog pokojnika.
Pošto sam godinama namerno bio misterija za okolinu, shvatio sam da sada nisam u stanju
da kažem zbog čega je postojala ta tajnovitost, niti zašto mi je obmana uopšte bila
potrebna.
Znatna količina zemljišta je izbačena – tamnomrka zemlja pomešana s ljudskim
osobinama.
– Evo šta mislim… – rekoh.
– Govori jasno. Potreban mi je pametan, nedvosmislen savet.
– U redu. Počeću time što ću ti najpre reći da volim da dajem savete. Tek nedavno

sam shvatio da sam nekada i na tom polju bio uzdržan. Ali, volim da savetujem. Dobar
savet može da mi natera suze na oči. Potrudiću se da ne mrmljam. Ljudi koji mnogo u sebi
pričaju to često čine.
– Kada sam saznala da te je Adletski odabrao za svoj trust mozgova, shvatila sam da
sam nešto previdela – reče Ejmi.
– Je l’? Porastao sam u tvojim očima? A poznajemo jedno drugo čitavog života,
skoro.
– Stari Adletski je sigurno verovao da možeš da mi pomogneš – da želiš da mi
pomogneš.
– I da ću biti idealno društvo za ekshumaciju.
– Stvarno ne podnosim tu reč. Ponavljala se bezbroj puta dok sam sređivala papire.
Bolje da kažemo ponovna sahrana… Mislim da niko nije poznavao Džeja duže od tebe.
– Jesi li razmišljala o Medžinom predlogu?
– Da li misliš da je starac shvatio da je Medž prosula čaj po meni samo zato što je
želela da nakratko ostanemo same?
– On jako brzo shvata. U svakom slučaju naslućuje šta osećam prema tebi. Uhvatio je
samo nekoliko nesvesnih nagoveštaja…
– Molim te, Hari – glasnije. Najveći deo tvoje komunikacije odvijao se u tebi, tako
da kad razgovaraš s nekim, više od pola govoriš sebi u bradu.
Veoma brzo sam razmišljao, potom sredio misli, isto tako brzo. Ali, teško je stalno
govoriti. Može biti da mi debele usne otežavaju izražavanje.
– Da završim s Adletskim. Čitavog života gajim ta duboka osećanja prema tebi,
Ejmi. To je nešto što vešt posmatrač ne može da uoči. U svojim osećanjima, oduvek sam
imao jednu otvorenu direktnu liniju ka tebi. To dolazi iz moje prirode, a ne ličnosti. Moja
ličnost je kompromitovana. Ali, ne, čak ni kompromitovana – znaš, osakaćena ličnost
mogla bi da promeni i moju prirodu.
– To baš ne shvatam, ali da li je stari Adletski mogao da ukopča nešto što je toliko
duboko ukopano?
Rekao sam: – Moraš da budeš svesna da ako ulaziš u posao s osobom kakva je Medž
Hajzinger, moraš da budeš spremna na sve vrste perverzija. Ne možeš da računaš samo
na poslovnu stranu odnosa – predloženi odnos. Predlog moraš da razmatraš nezavisno.
– Nezavisno od čega?
– Zašto, da li je ona poslovna žena? Ili, da li je psihopata, luda, sociopata,
kriminalac?

– Potpuno te razumem – reče Ejmi. – Po tvom mišljenju, samo u interesu ovoga, čemu
to vodi?
– Shvatam njenu logiku – rekoh.
– Ja je ne vidim.
– Moramo da pogledamo njenu ideju onako kako je ona vidi: zato što i zato što.
Sada, prema tome… Kada si u zatvoru, među ženama koje jedna drugoj opisuju svoje
živote može da se javi nešto kao zamisao da se učini neko dobro, da se izvuče iz toliko
mnogo zla, a u našoj zemlji nešto dobro uglavnom je ideja o poslu – maštanje o
isplativom preduzeću. Drugim rečima: ’Kako bi bilo kad bi…?’ Ili: ’Evo ideje koja vredi
milion dolara!’ Tako vas kazna dovodi do zaključka kojim koristite svojoj zemlji i
vraćate se u civilizaciju.
Ne mogu da se zakunem da je Ejmi ovo pratila. Posle dugo vremena, možda je u sebi
pomislila da otpiše šezdeset procenata onoga što govorim. Kao porodični prijatelj, to
sam često radio za trpezarijskim stolom Vustrinovih.
– Mora biti da je ona nagovorila Bodoa da je izvadi iz zatvora. To bi bio novi
podvig za oboje – rekoh. – Bodo je mogao da obznani koliko je lepo od njega što ju je
izvukao – kakvo veliko delo. Isto tako i koliko je hrabar što ju je primio nazad. To je i
razbuktalo ljubav. Ispao je lafčina s plemenitim osećanjima u duši. Bio je siguran u svoju
muškost i pokazao ju je venčavši se ponovno s Medž. Bila je to vest koja nadasve
zaslužuje da se objavi – taj besplatni publicitet vredeo je milione dolara. On nije budala.
Osim što misli da je veći čovek nego što bi iko ikada mogao da pretpostavi.
– Ali, Medžina kancelarija za registrovanje razvoda? – podseti me Ejmi.
– Koliko je zatvorenica u ženskom krilu bilo udato više od jedanput?
– Da nije neka od žena u zatvoru smislila ovaj poslić? Zar ne postoji mogućnost da
je Tomu pala na pamet ideja da parovi koji se razvode, kao mlada i mladoženja, treba da
se prijave za poklon? I da oni od toga mogu da naprave posao?
– I to je moguće – rekoh. – To bi i objasnilo zašto on mora da bude uključen.
– A ona misli da može da ima poverenja u mene što se tiče tog momka. Suviše sam
stara za njega – reče Ejmi.
– Usledile bi i druge pogodnosti. To bi mogao da bude unosan posao. Mislim
moderan. Privukao bi pažnju jer je originalan, jer ima i izvesnu notu trika pošto se
zasniva na običaju registrovanja venčanja. Novine će pisati o tome. Objaviće televizija.
Ako prijatelji mogu da poklanjaju poklone za venčanje, mogu da se nađu i kad brak krene
nizbrdo.
– Možeš li da mi objasniš kako je mene Medž u to uključila?

– Mislim da bih mogao… – rekoh, prilično nesigurno.
– Pa, hajde!
– Učestvovala je u ubistvu. Ti si prošla kroz užasan razvod. Džej te je ostavio bez
prebijene pare.
– Naravno da jeste. Ostala mi je samo šoljica za kafu. Kada me dodaš ovima dvoje
iz zatvora, bili bismo pravi čudovišni trio u majušnom salonu u Merčendajz Martu, sa
stolovima, lampama i telefonima. Smejala sam se kad mi je Medž to opisivala. Govorila
je o TV programima. Možda Opra Vinfri. Ona je apsolutno drska i luda i mislim da će
baš zato da se obogati.
– Stariji službenici u korporaciji možda će želeti da se oslobode toga. Tako nešto
stvara predstavu o naprednom načinu života koji nije u skladu s našim shvatanjima.
– Potpuno si u pravu, Hari.
– A ti ćeš biti od neprocenjive vrednosti za Medž. Ti bi privlačila novinare i
reportere. Televizijske rubrike umirale bi od želje da te unajme. Veniti fer i časopisi kao
Hastler trčali bi za tobom.
– To ne bih mogla da podnesem – reče Ejmi.
– Znaš, u osamnaestom veku, neke ozbiljne ličnosti pisale su o ’razvratu i
nepristojnom veselju’, kao i o ’razvratu lakomislenosti’. Možda je to bio Adam Smit.
Iznenadilo bi me da Medž ne razmišlja baš ovako.
Svojim okruglim očima Ejmi je zurila u mene, a zatim skrenula pogled. Ubrzo reče: –
Verovatno ne bih mogla… Sasvim prirodno, bila bih treći član sablažnjive ekipe. Medž bi
od mene napravila baš to. Shvatila sam da je to tačno u trenutku kad si rekao.
– Moraš iz toga da se izvučeš, i to odmah.
– Moram, ali možda nije trenutak.
– Znaš, drago mi je što sam mogao da sagledam prespektivu tog veličanstvenog
predloga. Još samo nešto da ti kažem, ako mi dopuštaš. Te robe uvek ima – kuhinjsko
posuđe, radio-satovi, krevetska posteljina, TV aparati, aparati za kafu…. Roba koju
možeš da vidiš na sve strane. Ima dovoljno svega za svakoga. Ovaj društveni poredak
toliko je produktivan i bogat. Čitav proces započeo je s predlogom da će pobeda nad
prirodom biti vrhunski posao savremenog doba…
Dok me je slušala, Ejmi je spustila glavu, kao da me izuzetno pažljivo sluša – ili,
eventualno, pušta da završim, da se izduvam. Oduvek sam pričao o takvim stvarima. Dok
smo bili mlađi, Ejmi je obično govorila: ’Zar opet.’ Mislim da nije volela – a ponekad je
zasigurno mrzela – takve napomene o društvenom poretku ili modernom dobu. One bi joj
pokazivale da je na nižem duhovnom nivou. Dok sam iznosio svoja dublja razmišljanja

nije me slušala. Dopustila je ovu manju lakomislenost. Takva zapažanja izgleda da vredi
izneti, i ja sam ih iznosio jer bolje umem da ocenim situaciju. Ponekad sam jedva
uspevao da se uzdržim da ih ne iznesem za trpezarijskim stolom tokom večere.
– Džej je tu naviku poprimio od tebe, Hari – jednom se požalila – još u vreme života
na severnoj strani, kad smo se tek venčali. A posebno kad je puštao long-plej ploče
Bartoka, naslonio bi se zadnjicom na dimnjak, stavio laktove na kamin i počinjao da mi
recituje svog T. S. Eliota. A, kao što znaš, ja nisam od onih žena koje su rođene da imaju
dubinu. Kod mene nije bilo ničeg metafizičkog. Imam prosečno visok kvocijent
inteligencije, i to je to.
Međutim, ljudi koji su kopali dali su znak momku na dizalici i on je dovukao mašinu
do ivice groba.
– Mislim da će sada da počnu – rekoh.
– Očekivala sam da će mnogo duže da potraje.
– Džej ovde nije dugo bio. Nije u grobljanskom smislu. Nije bilo vremena da tlo
očvrsne.
Točkovi traktora ostavljali su tragove u svežoj mrkoj prašini. Šare kao lovorovo
lišće. Mala mašina zaustavila se na hrpi tamnomrke zemlje, i vozač je izašao i potkočio
točkove. Platnene trake zakačene su za sanduk, a na njih pričvršćena kuka. Čovek koji se
sagao da to uradi imao je izuzetno dugu kičmu. Pokazalo se da je i kratkonog. Kada je
izašao i uspravio se, nije bio toliko visok. Motor je počeo da radi, i plavkastosivi kovčeg
nakrivio se zbog kamenčića. Radnici su ga ispravili dok se podizao, skidajući prljavštinu.
Iako to nisam želeo, kroz glavu su mi prošle slike onoga što je unutra; telo obučeno u
poslovno odelo, lepo simetrično lice – cinično, otrovno, modro. Eventualno neka
zaboravljena olovka u džepu. Možda su cipele bile zapertlane, a možda i pertla vezana u
čvor. Možda je mrtav čovek imao erekciju.
Vozač je prišao vratima limuzine da pomogne Ejmi da izađe. Stao sam iza nje, prsti
su mi bili isprepletani, ruke na leđima.
Džej Vustrinova teatralnost vraćala se iz groba. Zato je i sklopio taj posao sa
Ejminim ocem. Kao deca, pre dobrih pedesetak godina, on i ja smo gledali mnoge
filmove o grobljima s Borisom Karlofom ili Belom Lugošijem. Prazno crkveno dvorište u
Karpatima, zamračeni zamkovi u pozadini. Kada je grof Monte Kristo pobegao iz dvorca
D’If, Džej, koji je bio žestoko uznemiren, rekao je da sam ja hladnokrvan. Moj odgovor
je glasio: „Ne dopuštam da me obuzmu sve vrste osećanja.”
– Ja sam čovek koji ima dušu! – izjavi Džej. – Ti si kao robot.
U izduženoj limuzini, u zasebnom svetu, a istovremeno i na groblju na Mičigen
bulevaru, lagano smo išli iza vozila. – Sve je to Džejova ideja. On nas je naterao da

budemo napolju, po ovom zimskom danu – reče Ejmi. – Premda je poslednjih godinu ili
dve bio tako fin, tako blag. Tražio je poznata lica, a ljudi su ga otkačinjali, što ga je
izluđivalo.
– Priznajem da sam ga i ja izbegavao.
– Zašto?
– Radilo se o jednom poslu. Trebalo je da mi čuva novac iz Burme. Nisam smeo da
ga držim kod sebe, pa sam ga poslao po kuriru. Potpisao je priznanicu kad ga je uzeo.
Potom je, kad sam zatražio svoj novac, rekao da će mi ga vraćati u ratama.
– Za to prvi put čujem.
– Nije trebalo da znaš. A, u stvari, Džej je bio darežljiv prijatelj. Nikada nije
zaboravljao moj rođendan. Donosio mi je prefinjene poklone – lep komplet Džauetovog
Platona, i Uspon i pad u starom izdanju. Još uvek ih imam, čitam ih. Povremeno
pokušavam ljudima da kažem šta je u njima.
– Reci i za taj novac iz Burme…
– To je bilo hokus-pokus. Pustimo to.
– Ti si počeo o tome – reče Ejmi. Ali njegovo telo je moralo da se premesti. Ne
mogu da razdvajam roditelje. Majka mi to nikada ne bi oprostila. Šta ako je moj otac
zaista izgubio pamet? Pošto su bračni krevet delili pedeset godina, njena želja bila je da
tako zauvek ostane.
Baš kao što su Ejmi i Džej desetinama godina spavali zajedno goli, udisali dah
jedno drugog, njene ruke dobro poznavale dlake na muškarčevom telu. Tu spadaju čak i
njene kreme za lice i njegovo hrkanje noću. I deljenje istog sapuna i garderobe i večere –
beskrajno mnogo intimnosti.
Neko takvim sitnicama pridaje veliku važnost. Buržoaske navike ne moraju da budu
opravdane ili večne. Sve to spada u opšta shvatanja, a ja nikada nisam bio tip sa opštim
shvatanjima. Oduvek sam strogo prosuđivao ljude. Posebno kada su imali previše visoko
mišljenje o sebi – bili ponosni na svoju inteligenciju ili smatrali da znaju sve što treba da
se zna o Britanskom Kraljevstvu ili SAD. Konstitucija – šta to znači, ne dajem na to ni pet
para, nema mesta za milost. Zašto bih onda bio blag prema Džeju Vustrinu! Oženio se
jedinom ženom koju sam ikada voleo, i krajnje je sjebao njihov zajednički život.
Pa, onda…
Mi smo, za sada, živi, osakaćeni i prazni. I danas se, pod neobičnim okolnostima –
vozimo u dugoj limuzini jednog multimilionera, i to onoj koja ima zatamnjene prozore i
TV antenu na prtljažniku. I pratimo ostatke starog pajtaša koji je sredio da na izvesno
vreme (dva sata) pobegne iz groba.

Bilo koji od nadgrobnih spomenika pored kojih smo prošli, ali koje nismo mogli da
vidimo kroz otporno, sivkasto staklo limuzine, mogao je da bude na grobu moga oca
(majka je sahranjena u Arizoni). Ne biste očekivali da ličnost moga kova oseća pijetet
prema porodici. Godinama nisam bio na groblju.
Tu su sahranjeni naši susedi i neki školski drugovi.
Neću da radim ništa dok na mene ne dođe red, mislio sam, bilo bi bolje da počnem
da se krećem.
– Da li je sve sređeno? Za Džeja, mislim. Ako stignemo sa sandukom, a grob nije…
– Ne brini. Iskopan je. Pobrinula sam se… Jedino sam se plašila da se ne otvori
poklopac dok su dizali sanduk. Pomislila sam da bi telo moglo da ispadne.
– I meni je to prošlo kroz glavu – rekoh. – Ali to ne bi moglo da se desi. Ti momci
znaju svoj posao. To je rutinski posao, a i imaju i svu opremu. Postave sanduk na
platnene trake, i onda mala mašina počinje da radi i za tren sanduk leži na dnu… Izgledaš
kao da razmišljaš o nečem posebnom, Ejmi.
– Nešto kao muzičke stolice, kojih smo se nekada igrali u obdaništu, reče. – Kada
klavir prestane da svira, sedaš na slobodnu stolicu. Sahranjivanje u tatin grob, nešto je
čime je Džej hteo da mi napakosti.
A kako sam se ja uklopio u tu sliku? Moja retko podšišavana, bodljikava crna kosa,
debele usne. Da, i te krive potkolenice koje vidite kako jure kroz Hokusaji. Imao sam
debelu fasciklu s njegovim crtežima u svojoj kancelariji u Van Buren ulici. Ipak, Ejmi i ja
smo se, kao srednjoškolci, često mazili, kako se to nekada govorilo. U to vreme, mnogo
sam joj se dopadao. Ludo smo se ljubili i vatali. Uranjao sam lice u mošusnu vlagu krzna
od rakuna.
– Moram nešto da te pitam, Hari – reče Ejmi. – Ustežem se, ali ne mogu da te još
jednom ne zapitam. Nikada mi nisi dao zadovoljavajući odgovor. Jesi li slušao trake?
Na trenutak sam ostao bez daha; potom sam, kao pravi naučeni lažov, ponovo
poricao.
Ali, ponekad istina proviruje i iz najsavršenije laži. Video sam da mi ne veruje, pa
sam prešao na nešto važnije. Rekao sam: – Slušanje ne bi moglo da promeni ono što
čitavog života osećam. Prvo si se udala za Bernera i izrodila s njim decu. Bili smo
zajedno na tuširanju.
– Da.
– U to vreme Džej je bio u braku. Ti si još uvek bila udata za Bernera. Samo godinu
dana pre toga, ja sam pobegao s Meri. Sledeće što sam saznao bilo je da si Džejova žena.
Moja osećanja prema tebi nisu se izmenila.

– U međuvremenu bilo je i drugih muškaraca, hoćeš da kažeš – reče Ejmi.
Ne, nije. Samo onaj čovek u Njujorku koji je učinio da onako vrišti na traci. O
drugima nije ništa snimljeno.
– Pa, mlada žena ispod tuša, bila je već iskusna mlada žena. – Nisam želeo o tome da
razgovaram. Cilj mi je bio da sve to ostane iza nas.
– Ne mogu to da poreknem…. Ali, voleo si me.
– Posle četrdeset godina razmišljanja, to mogu najbolje da opišem kao stvarnu
ljubav.
– Nikada nisi koristio način na koji su se ostali ljudi izražavali ili se izražavaju. Sve
mora da bude prevedeno na tvoj jezik. Ali, šta ju je činilo stvarnom?
– Druge žene mogle su da me podsete na tebe, ali postojala je samo jedna stvarna
Ejmi.
– Ali ono što si čuo na traci zbog koje sam osuđena bio je moj stvarni glas. Tvoja
ljubav je vrištala.
Posebno sam se potrudio da budem smiren dok sam govorio: – Znaš, mi svi znamo
kakve su prilike. Ovo je doba oslobađanja. To je kao neki veliki brod. Putnici uvek silaze
u luke ili jure da se ukrcaju, i brod uvek može da se prevrne. Nikada sve nije jednako
raspoređeno. Baš sada smo skupljeni na levoj strani, na strani na kojoj je luka. Džej je
bio vođa u toj gužvi za oslobođenjem. Zato je trebalo da očekuje da mu se osvetiš.
– Da li ljudi na to misle kad govore o seksualnoj revoluciji? Ali kako to utiče na
tvoju stvarnu ljubav?
– Ne znam, ali je to jedina stvar do koje mi je stvarno stalo.
Misli joj se ponovo vratiše na grob kupljen pre pola veka koji je bio otvoren,
pripremljen za Džeja. Počivaće pored svog oca. – Pitam se zašto mu je majka bila takvo
opterećenje.
Rekoh: – Ubedio je sebe da je sve svoje nedostatke nasledio od nje. Uvek je
govorio: „Trebalo bi da možeš da se razvedeš i od majke.” Otac mu je bio duhovit. Stari
Vustrin bio je živa duha. Međutim, umro je u šezdesetoj. Ona je bila jaka i umrla je u
osamdesetoj. Džeju je predstavljala prepreku. Prekinula mu je igru.
Mogli biste da zamislite Džeja Vustrina kako, dok leži u sanduku u vozilu koje ide
ispred, potvrđuje to mišljenje. Bio bi toliko srećan što se priča o njemu. Dok je bio
ukopan pored svoje tašte, pravio je šale. Navodi vas da se pitate da li je on stvarno znao
šta je smrt pošto se i mrtav trudio da ga osećate. Da budem iskren, moje je mišljenje da
će večnost odbaciti sve ljudske impulse. Večnost će učiniti da vam bude dosta postojanja.
– Neprijatno se osećam u ovoj izduženoj limuzini – reče Ejmi. – Vožnja u njoj mnogo

mi liči na sahranu. Isto je bilo i jutros, na putu do Hajzingerovih.
– Možemo da je se oslobodimo i vratimo se taksijem.
Naravno, staza od šljunka, s rupama, nije bila ništa za ovog jakog monstruma koji
nas je nečujno nosio napred. Čak se ni gume nisu čule. Voleo bih da nekako moja
pribranost bude isto toliko jaka kao amortizeri i kompjuterizovani motor. Sve uobičajene
sposobnosti su me napustile, i ostao sam ogoljen, sa svojom oštrom crnom kosom,
velikim obrazima i debelim ustima bez reči. Navikao sam da ništa ne otkrivam. U tom
trenutku bio sam vidljivo ranjiv. Međutim, Ejmi nije gledala u mene.
– Ne osećam krivicu prema Džeju – reče. – Nekako ne osećam.
– Mislim da je puštao trake svakome da bi pokazao da je on muškarčina i da nije
time povređen. Ali i njega je to bolelo.
– Stajemo – reče Ejmi.
Sada kad smo stigli do tog mesta, osetila je potrebu da odmah izađe. Nije sačekala
vozača. Ostavi otvorena vrata i prekorači preko martovskog busena. Dugačak kaput bio je
zakopčan. Pitao sam se da li bi nosila bundu od rakuna kad bih joj je kupio.
Otpratio sam je do novog groba. Bio je potpuno pripremljen. Opet platnene trake,
spremne za sanduk. Pogledao sam ovalne fotografije postavljene na nadgrobni spomenik.
Stari Vustrin nosio je podrezane brkove koje pamtim i staromodnu visoku kragnu. Glava
mu je delovala inteligentno. Džejova majka slikala se u svilenoj haljini, s ravno
podšišanim šiškama na licu koje vam želi dobrodošlicu. Dođi, dođite svi. Međutim, ona
je prema svima bila ravnodušna. I dalje je brinula samo za svog sina.
Ponudio sam Ejmi svoju maramicu. S njom nije brisala suze, već je prekrila usta.
Otvorio se zadnji deo vozila, i izvučen je sanduk. Na moje iznenađenje, vozač je
pomogao pri iznošenju. Nije čitana molitva; nije bilo nikakve ceremonije. Sanduk je
spušten na svoje mesto. Pritisnuto je dugme i brza, nečujna mala mašina poče da radi.
Kada je sanduk dotakao dno, grobari izvukoše trake i pokupiše lopate koje su zaboli u
zemlju.
Odmakao sam se i posmatrao Ejmino lice. Niko na čitavoj zemaljskoj kugli nema
takve crte. Bila je nešto najneverovatnije na svetu.
Sanduk je čekao da ga pokriju. Rovokopač zabruja, a potom zaurla i zalete se po tlu,
ostavljajući nove tragove sa šarom lovorovog lista za sobom. Uzimajući Ejmi za ruku,
rekoh: – Nije najlepši trenutak za bračnu ponudu. Ali, ako pravim grešku, ona mi neće biti
prva koju sam s tobom napravio. Vreme je da uradim ovo što sada radim, i nadam se da
ćeš pristati.