STVARNA – DRUGI DIO


Već sam vam objasnila zašto. Desilo se na brzinu, priznajem, i uradila sam to čim
mi je palo na pamet, baš kao što ste rekli. Ali, bila je to i neka vrsta primedbe. Izgledali
ste kao prokleta gospođa.
– Kako biste vi izgledali sa ogrebotinama na licu?
– Ovo je samo razgovor. Pokvarićete se kod Adletskih. Plaćeni ste da se ponašate
kao dama. Ta gospa Sigi može da učini da postanete popularni kao dekorater u njenom
društvenom krugu milijardera. Kako bi bilo kad bih se vratila s toalet papirom na
ogrebotini?… Samo trenutak, dok ne izvadim stoličicu iz tuš kabine.
Uvila je lako plastično sedište u peškir i oslonila ga na zid. Pločice su prokleto
sijale.
– Zašto moramo da razgovaramo u toaletu? Zašto ne bismo u vašoj sobi?
– Ovde je zgodnije. Brže ćete se osušiti ako uključim grejalicu i fen. Možda biste
želeli da skinete stvari sa sebe i obesite ih preko cevi za provetravanje.
– Ostajem u ovome u čemu sam.
– Kako god želite… Na koliko ćete proceniti nameštaj?
– Smatraćete da nije dovoljno visoko.
– U čitavoj kući ne postoji ni jedna jedina jeftina stvar.
– Da li mi to predlažete da podignem cenu prilikom procene? Slabi su mi izgledi da
prevarim jednu toliko oštroumnu osobu kao što je gospodin Adletski.
– Prirodno, veliki, supermoćni milijarder. Osim toga, vi nikada ne biste mogli da
uradite nešto nepošteno – reče Medž. – Vi spadate u dame koje ostavljaju utisak velikog
poštenja.
– To mi zvuči kao tuđe mišljenje koje biste mogli da čujete od robijaša. To je
opšteprihvaćeno shvatanje, u zatvoru ili izvan njega, i glasi otprilike ovako: ’Ako bi
činjenice bile poznate, ljudi iza rešetaka ne bi bili više krivi nego ljudi na slobodi, jer
niko nije čist, a samo oni koji su unutra znaju šta je istina a šta prevara.’ Pretpostavljam
da ste iz toga morali da izvučete najviše moguće za sebe, ili da iskoristite sve mogućnosti
koje vam je pružilo vreme provedeno u zatvoru.
Medž Hajzinger ne odgovori. Najverovatnije da je razmišljala šta da kaže i na kraju
odluči da skrene temu, pa reče: – Dopadao mi se Džej Vustrin…. Nije bio bistar advokat.
Bio je sposoban – mogu da pogodim šta mislite – ali imali smo čisto poslovan odnos.
Izložila sam mu strategiju u mom slučaju, a on je sredio papire. Znam, on je sada mrtav.
Koliko je prošlo od tada?
– Oko osam meseci.

– Prisustvovala sam misi njemu u pomen. Ne sećam se da sam vas tamo videla – reče
Medž.
– Nisam mogla da dođem.
– Nekoliko meseci pre nego što je umro, ručala sam s njim. Više nije bio lep kao
nekad. Nije više bio ni zdrav. Sve u svemu, izgledao je užasno. Odeća mu je ispuštala
neprijatan miris, zubi su mu bili zapušteni, i kada je pokušao da mi uputi ljubak osmeh
kao nekada, to smišljeno podizanje gornje usne bilo je pravi užas. Rekao mi je da je
godinu dana pre toga prestao da radi kao advokat.
– Verovatnije tri godine ranije – reče Ejmi. – Provodio je vreme po knjižarama u
Mičigen aveniji. Nije im plaćao račune, pa ga nisu rado primali. A kupci nisu želeli da ga
slušaju kako recituje stihove svojih omiljenih pesnika. Znao ih je još iz naših školskih
dana. Pamtio je ponešto što je recitovao kada se udvarao devojkama. Pošto smo se
venčali, proučila sam sve knjige iz kojih je učio stihove. Pasusi su bili podvučeni, i to
prvo poglavlje. Nikada u životu nije pročitao celu knjigu. Evo jednog primera: ’Čovečije
lice najčudnija je stvar na svetu. Kroz njega se vidi neki drugi svet. Ono je ulaz ličnosti u
svetski proces, sa svojom jedinstvenošću i neponovljivošću. Kroz lice spoznajemo ne
samo telesni život čovekov već i život njegove duše.’ To je rekao jedan od njegovih
omiljenih Rusa. Dok smo se sastajali ponavljao je te reči kao svoje.
– Mene nije obmanjivao takvim glupostima – reče Medž. – Ko je to napisao?
– Podvučeno je lenjirom, crvenom olovkom. Samo prvo poglavlje. Ostatak nikada
nije ni pogledao.
– Prilično vragolasto.
– Težio je da bude intelektualac, da bi mogao da zavodi. Kao u nekom članku iz
Plejboja. Učenje mladog čoveka kako da isplete mrežu.
– Ali i sami ste zapamtili te reči.
– Stvarno jesam, zar ne?
– Znate, kada sam ga poslednji put videla, bilo je jasno da odlazi, ode – reče Medž. –
U životu ga je zanimala samo jedna stvar, a od nje je morao da odustane. Tako je došlo
vreme za odlazak. Postao je slab i otmen. Bilo mi je mnogo žao kad sam videla da mu je
krenulo nizbrdo. Razgovarao je sa mnom intimno…
Čim je rekla „intimno”, Ejmi je zasigurno znala na šta Medž cilja: Džej joj je rekao
za trake.
– Dokaz protiv mene, dobro, lišio me je svih prava – potvrdi Ejmi. – Ipak, nemojte se
smatrati povlašćenom. Te trake puštao je svakome ko je hteo da ih čuje. Znate šta je
uradio, unajmio je agenciju. Dao im je ključ od stana. Tako je došlo do toga. Stručnjaci

su mesecima prisluškivali moj telefon. Prislušni aparat postavljen mi je čak i u krevet.
Mikrofoni su bili u dušeku. Svi ti dokazi prikupljani su za sudiju. Džej je priredio savršen
slučaj brakolomstva protiv mene…
Ejmi je dobro poznavala izraz koji je ugledala na Medžinom licu. Videla ga je i na
drugima – prekoran, iskošen, znatiželjan pogled koji se javlja na poluokrenutim obrazima.
– Da, pričao mi je o tome – reče Medž. – A da li sam ja želela da čujem taj dokaz?
– Da li ste želeli?
– Znate, upravo sam tada izašla iz popravne ustanove. Tamo nemate novine.
Televiziju da, ali nemate Tribjun. Zbog toga imate osećaj da vam je mnogo stvari
promaklo, da ste mnogo toga propustili.
– O našem razvodu skoro da i nije bilo u novinama – zaključi Ejmi. – Zbog toga je
Džej koristio mogućnost da pušta te trake svakome ko je spreman da ih sluša. Ne bih
rekla da je to činio samo zato da bi mi se svetio…
– Sasvim je razumljivo da ga je mnogo bolelo – reče Medž. Bila je to čista
detinjarija, ništa slično pripremanju Bodoovog ubistva u podzemnoj garaži.
Medž nastavi: – Pretpostavljam da su trake, u vašem društvenom krugu, ostavljale
loš utisak o vama – ti krici, i stenjanje i nepristojne reči.
Ejmi oseti kako joj krv navire u glavu. Kada je sišla u lice, osetila je uznemirenost.
Usta su joj bila suva. – A on bi onda posmatrao vaše reakcije dok ste slušali sa
slušalicama na ušima?
– Samo desetak minuta – odgovori Medž.
Ejmi pomisli: Sada nas stavlja u istu vreću. Mi smo iste, ona i ja, i obe smo
obeležene u javnosti. Moj skandal; njeno suđenje koje je trajalo nedeljama. Jednake smo.
Tako mi je Ejmi prepričala – sve detalje, sve do tapacirane daske za klozet,
natopljenog krila suknje i poplave tropske vreline iz fena u dugačkom kupatilu.
– Prema ugovoru koji sam napravila s Bodoom, novac od nameštaja ostaje kod mene
– koliko god starci za njega plate… Ne mogu više da podnesem da gledam te ormane i
divne stolice. To me je okruživalo deset užasnih godina. One su me možda i navele na
onaj glupi plan. Samo gledanje iz dana u dan u te jebene stvari dovelo je do potištenosti i
muke, ali duhovne.
– Adletski nikada neće platiti još jedan milion za vaš stan – objasni Ejmi. – Nije lako
izvući novac milijarderu. Nemojte očekivati da će vam ga dati. Pre će odustati od
kupovine.
– Ako ona želi da izigrava mladicu i da je na početku života, trebalo bi da je pusti.
Šta njemu znači novac? Te pare nisu za mene. One su za Tomija Bejlsa – reče Medž.

– Koga? – zapita Ejmi. Međutim, brzo se setila odakle joj je to ime poznato. Tomi
Bejls bio je neodgovorni mangup koji je pristao da ubije Bodoa Hajzingera…. – Šta je s
Tomijem Bejlsom?
– Moram da uradim nešto korisno da mu nadoknadim tri godine koje je izgubio u ćuzi
i godinu dok je čekao na suđenje. Neće mi se dotle skloniti s očiju. Zato sada nameravam
da mu pomognem da počne neki posao. To je još jedna stvar o kojoj želim vaše mišljenje
– vašu pomoć, da budem iskrena.
To prijateljsko saosećanje za sada mora da bude ostavljeno po strani.

Šta Adletskom i gospa Sigi, zašlim u duboku starost, znači to što su poštovani kao
Jevreji multimilijarderi i što su ono što Čikažani zovu „ugledni” ljudi? Ili, popularno
rečeno, „žestoko nafatirane Ješe”, predstavnici svetskih sila tame i tajnih pravila?
Tog istog dana, ali mnogo kasnije, dok sam s Ejmi razgovarao o Adletskim, rekao
sam: – Dobro, oni su u penziji. Preostalo im je samo da uživaju, i nije više za njih da se
nagađaju s Bodom Hajzingerom, da se cenkaju i nadmudruju. Jutros rano napustili su kuću
i vozili se gradom kroz snežnu oluju u svojoj dugačkoj limuzini. Sedeli su u luksuznom
salonskom enterijeru. Potom su dva sata bili s Medž i Bodoom… Nisu imali priliku da
pogledaju napolje – da vide ljude o čijim mahnitim delima novine redovno izveštavaju…
– Šta želiš da kažeš, Hari, s takvim uvodom? – zapita Ejmi.
– Niko ne može da bude besposlen – rekoh.
– Penzija je iluzija. Nije nagrada, već zamka za ljude. Bankrotna strana uspeha.
Prečica do smrti. Tereni za golf veoma su slični grobljima. Adletski nikada ne bi prestao
da igra golf. Bio je u pravu što je radio ispod žita, i što je tako činio od svoje druge do
devedeset druge godine.
Takva vrsta spekulacije uvek je izazivala neprijatnost kod Ejmi. Ja sam na isti način
govorio još dok sam bio u srednjoj školi. Ona nije stvarno slušala.
To je shvatala kao jednu od mojih rđavih navika, i možda je bila u pravu. Moje
teoretisanje se još od samog početka postavilo između nas.
– Nisi zaista takav kako govoriš – ponekad bi rekla. – Pročitao si toliko mnogo
knjiga, ali iznenađujuće je da, kada se s tobom razgovara otvoreno, nisi knjiški čovek –
običan si.
Berner, njen prvi muž, s kojim ima dve kćerke, nije davao naučne izjave. Bio je
kockar. Kao mlada žena odlazila je s njim na fudbalske utakmice u Soldžer fild, na hokej
na stadion. – Uživala sam u tome – rekla je. – Ne u stvarima u kojima ti uživaš, Hari. Ti si

univerzitetski tip – temeljit, ne izgledaš kao osoba prefinjenog ukusa, ali jesi. – Nije
volela da pokazujem svoju superiornost. S druge strane, bio sam čudak, rekla je. Izgledao
sam neverovatno samozadovoljno. – Nikada nisi pokazivao više od desetine onoga što
zapravo misliš ili znaš. Nekada si bio marksista. Zar nisi, neko vreme? Šta je bilo s
knjigom koju si napisao o onom, kako se zvaše…?
– O Volteru Lipmanu. Niko nije bio zainteresovan za nju. Nikada nije objavljena.
Berner, za koga se udala kada je diplomirala, nasledio je malu fabriku kišnih
mantila. Prokockao ju je. Uzeo je kredit iz banke na kuću u Ouk parku, i ubrzo su Ejmi i
njene devojčice ostale bez krova nad glavom. Berner je nestao zauvek. Dobila je razvod.
Deca su još uvek bila mala kada se udala za Džeja Vustrina.
– Berner nas takoreći nije napustio – rekla je. – Jedva i da je primećivao da smo bile
s njim.
– Njemu nije bila potrebna. Samo mu je bilo potrebno da pobegne. Ne mogu da
shvatim kako je mogao da te napusti, Ejmi. Bila si prava lepotica.
– Možda, za tebe. Ali, čak ni za tebe. Nisi došao da mi se udvaraš.
– Baš tada sam se oženio.
– Možda. Ali, to tvoju ženu nije sprečavalo da švrlja.
– Nije. A ja sam bio veran suprug desetak godina… Voleo sam te Ejmi – rekoh.
Nespretno rekoh. Dok sam to izgovarao, osetio sam se kao grnčarija – veliki zemljani
bokal. Bio sam nespretan u izjavljivanju ljubavi. To mi je vraćalo misli na majku, koju
nisam voleo. Nisam mogao da joj oprostim što me je smestila u sirotište dok je putovala
iz jedne u drugu banju. Hramala je, to je tačno. Bila je invalid. Hodala je sa štapom. Ali
problem nije bio sasvim fizičke prirode. U vozovima su joj njena bogata braća, moji
ujaci, proizvođači kobasica, uvek obezbeđivala salon. Problem je u tome što joj je
smetalo da bude žena običnog radnog čoveka. Povrh svega toga, ličim na nju, osim po
boji kože. Imam neku mongolsku žutomrku boju lica. Ona je uvek bila veoma bleda.
Uvijala je kosu, podizala je visoko. Obrazi su joj bili veliki i meki. Nos joj je bio
povijen. Nasledio sam njene izražene usne. Svaka njena crta pojedinačno nije bila
privlačna, a ona je ipak imala privlačno, pa čak i otmeno lice – kao neka veoma lepa
Tatarka s neuobičajeno belim tenom. U njeno vreme, žene s intelektualnim interesovanjem
nosile su cvikere. Jedne su bile okačene oko njenog mirisnog vrata.
Imali smo još jednu zajedničku osobinu: moja majka umela je da ćuti. Meni je
pričinjavalo ogromno zadovoljstvo da ne dopustim nikome da dopre do mojih misli i
mišljenja. Ljudi su oduvek bili spremni da mi se poveravaju, mada ih nikada na to nisam
podsticao. Veoma malo sam govorio o ličnim stvarima. Osim Ejmi Vustrin.
Imali smo, moglo bi se reći, još mnogo godina pred sobom. Trebalo bi možda

otpisati poslednjih pet – ostaviti razumnu rezervu za bolest. Tako ostaje petnaest godina
koje vredi iskoristiti.
Sada sam bio spreman da se pomirim sa svojom vrstom. Postao sam svestan da sam
uglavnom bio netrpeljiv.
U poslednjem stadijumu zrelosti čovek bi mogao, trebalo, da bude pošten prema
sebi.
– Dok si ti bio veran jednoj dalekoj i hladnoj ženi – progovori Ejmi – Džej uopšte
nije bio veran meni, dok sam ja davala sve od sebe.
Nekada sam se tome čudio. Džej i ja bili smo prijatelji od dvanaeste godine, i
nikada nije propustio da mi kaže s čijom ženom je spavao. Za Novu godinu, pozivao je
sve te nevernice, s kojima je spavao ili spava, na doček što su priređivali Vustrinovi.
Dok bih ja razgovarao sa žrtvinim mužem, Džej bi stao iza njega i dao mi znak obrvama.
Bilo je bitno da se znaju činjenice. A posebno je bilo bitno da ih ja zapazim. Značilo mu
je moje mišljenje, pa me je čak i učio, pokušavao da me poduči sopstvenom mišljenju –
ispravnom mišljenju – o njemu samom. Rekao je da zaostajem za vremenom po pitanju
seksa. „Ako ne pratiš istoriju, počinješ da postojiš” – bilo je ono što mi je rekao. Morao
je da bude cenjen, i ja sam, na neki način, postao idealan zasenak njegovih seksualnih
avantura. On je bio „pravi život”. Ja sam bio istoričar koji ga je beležio. Zapitao me je: –
Zašto si odabrao da pišeš o Volteru Lipmanu? Zašto umesto njega nisi uzeo mene – koji
oličavam slobodnu seksualnost.
– Da pišem o tebi?
– Hajde Hari! Kao primer. Avangardna ličnost emancipovanog savremenog doba.
Nije bila tajna da sam voleo Ejmi, ali to je bilo dečije očijukanje. Naravno, niko
nije kriv što neko nekog voli.
– Šta misliš, zašto sam te pozvao da nam se pridružiš na tuširanju u Palmer hausu? –
zapita.
Tačan odgovor glasio bi: da me izlečiš od mojih osećanja. To bi bilo tipično za
njega – njegova verzija lečenja ili popravke u skladu s principima realističnosti.
Sada ću reći nešto o mojoj staroj prijateljici Džej Vustrin: bio je glup kad je
postavljao takva pitanja. Svim pravim stvarima pristupao je iz pogrešnih razloga, da
pozajmim deo rečenice iz T. S. Eliota, njegovog idola.
Ejmi je nešto kasnije, kada je snežna oluja prešla preko grada i sneg padao samo na
istočnoj obali jezera, odgovorila na neka od mojih odavno nepostavljenih pitanja.
To što se dešavalo na novogodišnjim proslavama nije joj bilo nepoznato. – Sve te
prijateljice dovodio je u kuću, zajedno s njihovim sirotim muževima rogonjama – rekla je.

– Bila je to velika godišnja produkcija – bio je zadovoljan. Ja sam čak prihvatila
izveštačene popodnevne sastanke s tim ženama. Nalazile bismo se u jednom obližnjem
nordsajdskom baru i sedele u separeu. Glasovi su im bili puni krivice i zadovoljstva.
Većina njih je do tada prebrodila… Rekao mi je da ti je pričao o tim popodnevnim
sedeljkama.
– Ponešto. Manje-više, držao me je u toku. Nisam hteo da slušam bla-bla detalje –
rekoh.
Nije istina. S prezirom sam gledao na njegove dogodovštine, ali mi nikada nije bilo
dosta slušanja (prevodio sam ih na svoj jezik) o tim zavođenjima. O devojkama koje je
zaveo. O njemu, koga su zavele. Trajalo je to više od četrdeset godina, počevši od žena
koje su radile u perionici njegovog oca. Na vrećama mokrih peškira i posteljine, posle
pet sati posle podne kada ga njegov tatica zaduži da zaključa.
Pamtio sam njegove priče i dugo pošto bi ih on zaboravio.
– Išao sam na jedan sastanak u vezi sa štamparijom – rekao je (jedan od njegovih
sporednih poslova na pravnom fakultetu). U kolima, kod Vašingtona i Mičigena, spremao
sam se da skrenem na jug kad sam ugledao pilence koje je izbacilo palac stopirajući.
Tako sam otvorio vrata i ona je ušla. Išla je na Južnu obalu i rekao sam da bih mogao da
je odvezem čak do Pedeset sedme ulice. Međutim, ona reče: ’Zar ne biste mogli da me
odvezete do kuće?’ Pristao sam i rekao, ako mislite do kuće, odvešću vas do tamo. Da li
živite sami? ’Sama.’ Tako sam se s njom popeo gore.
– Mogla je da te opljačka.
– Imam instinkt za takve stvari – rekao je. – Kad smo se skinuli, uzela je mog đoku u
ruku i rekla: ’Evo vam, sada, pravog đoke. Stavite ga u mene, i dok je unutra, rasturajte
me.’
– Da li je ta žena bila lepa?
– Imala je neverovatno seksi telo. Stvarno me je popalila.
Šta znači: „Bila je nimfomanka. Nemaš pravo to da kažeš.” Ne. Pošto imam
istočnjačko strpljenje, ostajao sam miran dok me je životinjski zasipao svojim pričama.
Zato sam, nakon što ih je on davno zaboravio, još uvek pamtio njegova seksualna
popodneva i večeri. Čak i jutra, kada je, čekajući pred vratima, gledao kako muž odlazi
na posao.
– Da li si ženi ostavio vremena da promeni posteljinu?
– Promeni! Odakle ti takva pomisao! To je uzbuđenje.
Njegove krupne oči, pomalo raširene, tražile su vaše divljenje. Žar, stiskanje, udovi
i telo, pohota, prljavština i gluma. Kamere su uvek bile na njemu. U mojoj generaciji

gledanje u kameru bilo je uobičajeno. Kao snimanje filma Ulična scena, Elmera Rajsa –
kamera se melodramatski kreće s prometne Ist sajd ulice, ka prozoru preljubnice, dok
publici potpuno nesvesno raste uzbuđenje zbog sugestivne muzike.
Džeju se činilo da osećanja preplavljuju moje lice kineskog izgleda.
Ejmi je bila u pravu. Shvatila je da mi je pričao o svojim seksualnim
dogodovštinama. Džej je smatrao da su nezaboravne. Moraju da se prepričavaju.
Pitala me je više puta da li mi je Džej puštao optužujuće trake.
– Ne – uvek sam odgovarao.
– Čule su se u sudnici. Posle nekoliko minuta, zamolila sam sudiju da izađem.
Priznala sam da je to moj glas i on je kazao da mogu da idem.
– Nikada ti nije palo na pamet da te Džej prisluškuje?
– Nikada. Znaš, on je oduvek bio otvoren čovek. Odmah je morao da ispriča sve što
mu je na umu. Nije bio osoba koja kuje dugoročne tajne planove.
– Pošto je bio advokat specijalizovan za razvode, mora da je svojim klijentima
preporučivao da tajno snimaju trake, i muževima i ženama.
– Svakako. O tome mi je pričao. Radio je s nekoliko detektivskih agencija – reče
Ejmi.
– Nisi pomislila da će i tebi to isto da uradi.
– Izgubio je interesovanje za mene. Pre otprilike deset godina, prošli smo kroz
završne stadijume crnog donjeg veša i obavljanje toga pred ogledalom. Morala sam da se
naginjem preko naslona stolice.
Voleo bih da mi Ejmi nije ispričala te stvari.
Rekao sam joj samo da je, kad sam se vratio iz Burme i Gvatemale, postojala u mom
životu. Svakako, nije znala koliko je to bilo jako. Niti je pitala za pojedinosti. Da je
pitala, otvorila bi se za moja pitanja, a time bismo neumitno došli do detalja. Bolje je
uopšteno nego i jedna jedina pojedinost, u takvim stvarima.
Ljudi kao što je Džej Vustrin predstavljaju se na taj način da bi sebe dramatizovali
ili prikazali – oni stvaraju imidž. Njihova predstava o sebi javna je predstava. Tako Ejmi
u svom crnom donjem vešu koju stameni muž kreše otpozadi može da postane slika za
okvir. Okačite je u gostinskoj sobi… Vaša unutrašnjost treba da bude – zaslužuje da bude –
tajna oko koje niko ne treba da se uzbuđuje. Kao stara šala… Š: „U čemu je razlika
između neznanja i ravnodušnosti?” M: „Ne znam, a i nije me briga.”
Nikog nije mnogo briga za vaše najveće tajne. One mogu da bude bitne u politici.
Učešće Džona Kenedija u Dajmovom ubistvu je značajno. To što je imao ženu koja je
utrčavala u Ovalnu dvoranu i sklanjala se iz nje poistovećuje ga s ostalim visokim

činovnicima u Karakasu ili Makau. Ovo naglašavam zbog toga što sam oduvek imao
princip da ne otkrivam ništa onima koji su mi „bliski”. Osim toga, na bilo kom dubljem
nivou, ono što se zna isto je tako netačno i zbunjujuće kao i nove obavesti koje ćete
odmah dodati starim.
Kada me neko ispituje, ja se stegnem. Niko nije znao šta sam radio u Indokini ili
Burmi. Da li je u mom životu bilo žena. Ili dece. Ili vojnih diktatora. Ili poslova s
mafijom. Ili tajnog rada za intelidžens. Ili račun u švajcarskoj banci. Može biti da sam
zadržavao sve što sam radio, moju prirodu, u licu. I nikada se nisam mnogo trudio da
opštim s Ejmi. Toplina? Da. Naklonost. I to. Ali posle onoga kada smo nas troje izašli iz
kabine za tuširanje u Palmer hausu, i Džej se iznenada prisetio da ima obaveza u sudu i
otrčao, i ja poljubio Ejmi ispod grudi i na unutrašnjoj strani butina, nijedna reč nije
izrečena o mojim osećanjima. Od nas troje pod tušem, jedino je Ejmi spomenula da je
Džej više doticao mene nego nju.
Objasnio sam joj da to ništa ne znači.
– Tamo sam bio zbog tebe – rekao sam joj.
– Ako ti je bilo stalo do mene, mogao si da mi daš neki jasniji znak – rekla je.
Svojim očima povela je moj pogled nadole na ono što je postala. Potom dodade: –
Izgleda da tebe niko ne može da prozre. Zašto si uvek bio toliko tajanstven?
– Znaš, bio sam nepošteno dete, i svakog sam lagao. Pružao sam ruke na drugove.
Izazivao sam, krao sam i podvaljivao.
– Možda zbog toga ni na prvi pogled nisi delovao dečački naivno.
– Da li sam tako neobično izgledao? Nisam imao problema što sam nepošten. Činilo
mi se da ako želim da preživim, moram svakoga da lažem.
– Da se nisam možda baš zbog toga što si bio mala varalica zaljubila u tebe? – reče
Ejmi. – Ali, onda, u Palmer hausu, kada ti se ukazala prilika, nisi je iskoristio.
Imao sam spreman odgovor, pošto sam razmišljao i tu scenu u mislima video
nekoliko stotina, ako ne i hiljada puta. – Zato što si mi bila nadohvat ruke. Isto kao što si
bila Džeju…
Ona reče: – To bi bio zajednički proizvod, kako kažu farmaceuti, a ne zaštićen naziv.
Ne ti i ja, već bilo koji muškarac i žena. Verovatno bih se osećala kao bludnica.
– Nešto kao….
– Ali ipak bi to bilo nešto posebno. To bi nas vezalo.
– Ja sam već bio vezan za tebe – rekoh.
Bio je to neugodan razgovor, iskren i s moje i s njene strane i zbog toga potreban.
Što se mene, međutim, tiče, bio je i izuzetno bolan. I to zbog toga što sam se u nju zaljubio

još dok sam bio dečak. To izvanredno osećanje došlo je, kako se kaže, „ko zna otkud”.
Sve – ali baš sve! – bilo je isto kao pre. Još uvek su postojale kuhinje s korama luka i
krompira u sudoperi, i tramvaji koji su brusili po šinama. Tako je ta ljubav, iskrena i
jednostavna, nehotična muzika, zbunila malu varalicu kakav sam bio. Te neiskazane tajne
(koje su me kasnije učinile „misterioznim čovekom”), ta ljubav, otvorena, prirodna,
preplavile su me.
Nisam mogao da podnesem da me neko iz obične srednje klase optužuje zbog veze s
Ejmi. Bila je devojka iz srednje klase. Ja sam bio neka vrsta prevratnika. „Mali
džeparoš”, zvala me je majka. To nije značilo da sam ja doslovno varalica; značilo je da
imam prerušen karakter. Nisam bio spreman da uđem u srednju klasu zbog Ejmi i
postanem sitan buržuj. Nisam želeo da budem licemeran. U ono vreme bilo je dovoljno
da podebljam masku.
Reći ću nešto u moju korist: Nisam bio ljubomoran na Džeja Vustrina koji je
spopadao Ejmi pred zidnim ogledalom, niti na Njujorčanina čiji su se uzdasi izmešani s
njenim čuli na trakama puštanim pred sudijom. Izazivanje bola, pa čak i počinjeno
ubistvo, opravdavao je Markiz de Sad ukoliko donose jako seksualno zadovoljstvo. Ejmi,
na traci, nije bila čak ni blizu – samo pisak u svetskoj seksualnoj rici.
Nisam mogao da očekujem da je Ejmi tapkala u mestu dok sam joj se polako
približavao. Bio je to dug i izviđački posao za mene, provaljivao sam šifru po šifru.
Negde mi je trebalo nedelju dana, a negde deset godina. Uvek sam znao gde se nalazi i
dokle je stigla, manje ili više.
Naravno, više nije bila lepotica kao nekada. Pre neku godinu njeno lice počelo je da
gubi svežinu. Čulnost njenog podbratka danas može da se upotpuni samo ako se setite
njegovog ranijeg oblika. Samo sebe mogu da krivim za sve što sam propustio. Osim toga,
nisam sasvim propustio.
Sada je postalo jasno, kao na slajdu jakih boja koji mi se najednom stvorio pred
očima, da sam svakodnevno bio u kontaktu s Ejmi, iz godine u godinu, i da mi je ona
davala podršku u imaginarnim savetovanjima čak i o podzemnim poduhvatima ili
poslovnim kombinacijama. Godinama sam smatrao da su osećanja koja imam prema njoj
čist kič. A kič nije baš najbolje išao uz lični razvoj kome sam težio.
Ponekad mi se činilo da je Ejmi više nego dobro razumela. Uz malo sreće, otkrivate
da su ljudi u vašem životu, zauvek tu postavljeni, u stanju da prate vaše unutrašnje,
duboko skrivene zamisli. Eto, moj mrtvi prijatelj Džej Vustrin bio je otvoren, teatralan.
Ja sam bio tajanstven, neumoljiv, spreman da napravim susedu neku pakost. Džej je
mislio da je otvoren; ja sam mislio da sam zatvoren, i držao sam sve u sebi.
Ali, Ejmi je dobro znala da sam se stalno okretao k njoj i da su propali svi moji
pokušaji da se odvojim od nje. Razumela je šta prva ljubav može da učini. Pogodi vas u

sedamnaestoj, kao dečija paraliza, premda ide kroz srce, a ne kičmeni stub, i može da vas
osakati.
Pa, da li je stari Adletski, onda, kad me je najmio za svoj trust mozgova, to shvatio?
Da sam na njegovom mestu, da li bih ja njega unajmio? Ostavio je novac (osnivač
imperije) i počeo da se bavi posmatranjem ličnosti i nije pogrešio u slučaju Franses
Dželiko i njenog bučnog, pijanog muža.
Uvek je o Franses govorio s poštovanjem i rekao je da sam tom prilikom u njemu
otkrio posmatrača.
– To nije veština, zar ne, gospodine Trelman. To je način života.
– Ako danas imate tu sposobnost, to je zbog toga što ste je oduvek imali – rekoh.
Lična zapažanja koja je Adletski imao tokom građenja svoje imperije bila su
drugačije vrste, neizbežno. U sticanju ili pripajanju, delimično vas vode bankarski ili
kartelski stručnjaci, a vi ste ipak ubeđeni da ste stekli lične utiske, vašu ličnu sliku, u
filmskom smislu, o učesnicima ili poveriocima. Imao sam samo opštu predstavu o tome
šta je on mogao da vidi u sedam ili osam dekada takvog beleženja i posmatranja. Ali,
mora biti da se fokus često menjao. Neizbežno je da prolazite kroz životne stadijume –
detinjstvo, odrastanje, zrelost u kasnijim godinama. Za čoveka Adletskovih godina, šta bi,
onda, mogle da znače reči kao „kasniji” ili „raniji”? Misleći na to, jednom sam mu rekao
da je Čerčil u svojim poslednjim godinama ludeo od dosade i da je molio Boga da umre.
Adletski nije bio iznenađen: U svom životu, sve je posvršavao. Pomislite samo kako
mu je bilo kad nije imao šta da radi i kad mu je ponestalo snage. Jednog dana tu su Hitler,
Ruzvelt, Okov sudbine, potom nema ničeg. Samo mnogo pohabanog nameštaja.
Dok je govorio, njegovo usko, šiljato lice i tanke, stare, venama prošarane
slepoočnice pozivale su me da od njegovih reči načinim šta god poželim.
Prilikom jedne od mojih poseta rekao mi je: „Nikada se ne brinem zbog toga što
zapisujete ili izveštavate o našim razgovorima. Suviše ste suzdržani i ponosni na svoju
uzdržanost da biste je uopšte i primetili. To je ugrađeno u vas, Hari.”
Nikada ne možete da upadnete kod gospodina Adletskog. Vidite ga samo kada vam
zakaže. A razlog zbog čega vas poziva često je banalan. Pitao se, nedavno reče, da li bih
ja pogledao kineske komode i ormane Bodoa Hajzingera.
– Za to bi bilo bolje da uzmete nekog iz Gampsa u San Fransisku.
– Pa, ako su ti komadi krivotvoreni, siguran sam da odmah možete da ih prepoznate.
Zar nisam u pravu?
– Možda bih mogao.
Sipao mi je brendi u čašu svojom milijarderskom rukom. Bilo je to kao da vas služi

Napoleon Bonaparta – Napoleon zatočenik na Svetoj Jeleni. Zatočenik nije imao mnogo
posla u egzilu. Sada je starost egzil Adletskog. Da bi ispunio vreme, prognani Napoleon
pročitao je na stotine memoara, šah je igrao loše, bio je loš jahač. Nikada nije voleo
jahanje. Od njega je samo stvorena apstraktna veličina, rekao je jadan od njegovih
kompanjona u egzilu. Kod Adletskog nije bilo ničeg apstraktnog. S vremena na vreme
imao je napade sanjarenja, ali ništa veliko. Kada me je zamolio da budem čovek u
njegovom trustu mozgova, šalio se, sigurno. Kao prvo, on nikada ne bi želeo ni najmanje
da liči na Franklina D. Ruzvelta. A Napoleon, Napoleon nije ni postojao u njegovoj
glavi.
Ovoga puta osetio sam da u mom držanju ima nečeg teškog i nespretnog. Sedeći na
malom divanu od brokata, osetio sam opijenost, psihičku nesređenost. Ti razgovori često
su mi oduzimali snagu.
– Mislim da biste bili u stanju da prepoznate Bodoove falsifikate. Iako ih je
najverovatnije Medž kupovala – nastavi Adletski. Zatim skrenu na drugu temu. – Čudim
vam se. Razradili ste posao u Burmi, a potom u Gvatemali. Vi ste to uradili. Zašto ste se,
onda, vratili u ovaj grad? To je izvanredna osnova za preduzetnike. Ali vi niste
preduzetnik. Šta ovde imate? Operu? Akademiju umetnosti? Porodicu? Mogli biste da
živite u Njujorku. Ili u Parizu.
– Pariz je prosto Njujork u Francuskoj.
Za čoveka koji ima toliko mnogo novca, Adletski je veoma malo gestikulirao. Sada
je podigao dlan, verovatno da bi rekao da mu nikada ne bi palo na pamet da rangira
svetske gradove. A, možda me je otvaranjem svoje staračke ruke pozivao da kažem.
Govorio je: Zašto da ne raščistimo?
I takva mogućnost je postojala. Pokušaću. Zato sam jednostavno rekao Adletskom: –
Ovde imam veze.
– Dobro, dobro. To je neposredan odgovor. Ne biste mogli da budete direktniji. Ista
pravila važe u Rangunu, Gvatemali, Parizu, Njujorku i mnogim drugim mestima. Uzgred
budi rečeno, dva grada sa ovog spiska su pod vojnom diktaturom. Vama ne bi bilo lako
pod vojnom diktaturom.
– Tropski uslovi mi ne prijaju – čuo sam sebe kako govorim.
Mogao sam da dodam da volim zimu, snežni pokrivač i staromodne bunde od rakuna
koje su nekada nosile devojke u srednjoj školi – bunde s velikim optočenim kožnim
dugmadima – i da sam najviše cenio miris životinjskog mošusa koji je krzno ispuštalo
usled topline Ejminog tela kada bi raskopčala tu dugmad. Težak obli šešir od rakuna
skliznuo bi još više pozadi s njenog čela kada bi me privukla sebi. Da, ispružila je svoje
ruke i privukla me k sebi.

Onog dana kada je snežna oluja prešla preko Čikaga i sručila se na istočnu obalu
jezera Mičigen, Adletski mi je telefonirao u moje skrovište u Van Buren ulici. Rekao je:
„Naša prijateljica gospođa Vustrin imaće danas težak dan na groblju. Nijedna žena ne bi
trebalo da obavlja takav posao sama. Možda biste vi mogli da joj pomognete.”
Nešto sam promrmljao. Nije bilo razloga da mu se poveravam. Adletski jeste
nagađao ponešto o mojim osećanjima. Možda je ipak čuo nešto od svog prethodnog
uvrtača mozga. Poveravanje ipak ne bi bilo na mestu. Ne razgovara se o ličnom
emotivnom životu s jednim od najbogatijih ljudi na svetu – čak ni kad on želi da vas
obraduje. Možda je shvatio da moja misterija u suštini nije ništa drugo do mizerija.
– Reći ću vam čega sam se setio – reče Adletski. – Gospa Sigi i ja uskoro idemo na
popodnevni odmor. Poslaću vam limuzinu – ako vam to odgovara – s još jednim vozačem.
Vozač broj dva vraća Ejmina kola u garažu. Vozač broj jedan ide kuda mu vi kažete. Da
li ste slobodni danas?
Učtivo od tog starog momka što pita. To me je iznenadilo. Bilo je to kao kad bi
predsednik Saveznih rezervi telefonirao da nešto upita ili zamoli. Da li bih prisustvovao
ekshumaciji i ukopu mog starog prijatelja Vustrina? Da li bih pomogao gospođi Vustrin?
Ona, doslovno govoreći, nije bila njegova udovica. Bilo je to nešto kao mešanje
institucije u sferu privatnog života.
Odgovorio sam kratko: – Dobro. Učiniću sve što je u mojoj moći.
– Povrh gomile problema koje ima – reče Adletski još čudnijim glasom nego kad je
besan ili ne vlada situacijom (kakva je „gomila problema”?) – gospođa Hajzinger joj je
jutros sipala vreo čaj u krilo. Sigurno će vam i ona o tome ispričati.
Otišla je kući da obuče suvu odeću. Stavila je i aloju veru. Pomoglo joj je. – Jedna
jedina korisna i prava stvar koju sam ikada čula od Hajzingera, tog starog praznoglavca –
reče Ejmi.
Iz dugačke limuzine telefonirao sam u kancelariju na groblju. Da, gospođa Vustrin je
nedavno stigla i donela sve potrebne papire. Sada je napolju. Da li želim s njom da
razgovaram?
– Ne, hvala – rekoh. – Zovem se Hari Trelman. Samo joj recite da dolazim. Javljam
se s mobilnog telefona. – Kao da je to bila neka novost. Ima na desetine miliona mobilnih
telefona. Ja ga nisam posedovao, ipak. Manje sam komunikativan nego većina. Nisam
imao običaj da se hvalim kako upotrebljavam neki moderan uređaj.
Normalno, znao sam put do groblja – čak sam ga dobro znao. Idete ravno prema
istoku autoputem od Kongresne ulice i silazite kod Harlem avenije, granice grada Čikaga.
Kad sam bio dečak, tu su bile puste parcele. Sada su male fabrike, taverne, picerije,
staklenici s povrćem i, naravno, pojas bungalova – desetine stotina, stotine hiljada

bungalova od cigala.
Nikada se nisam vozio sam u ovakvoj limuzini velikoj kao okean. Luksuzna zvučna
izolacija i kožna oprema, bar s kristalnim čašama i bocama brendija.
Pribranost je jedna od mojih posebno dobrih osobina. Ne pokazujem da sam
zadivljen. Nepristupačan pretkolumbovski izgled. Možda je tako na ovom kontinentu.
Crveni Indijanci bili su poznati po tome, a danas sinovi i kćeri useljenika mogu takođe da
deluju usamljenički dostojanstveno. Nešto kod tih velikih limuzina podseća vas na
koncertne klavire i, što u ovom slučaju još više odgovara, sahrane. U ovoj spravi koja se
valja prošao sam kroz kapiju groblja iskovanu od gvožđa.
Gospa Sigi bila je u pravu kad je predvidela da će tlo biti vlažno. U Čikagu ima
mnogo peskovitog zemljišta. Led koji se topio iz poslednjeg glečera ovde je ostavio
veliko jezero, i najveći deo grada leži na nizu nekadašnjih plaža. Još dalje su prerije –
zemljište slično onom koje se nalazi u srednjem Sibiru. Tako, grobovi idu do dna starog
jezera, starog dvadeset do trideset hiljada godina. Na ovom peskovitom zemljištu ne
uspeva visoko drveće. Verovatno bi nam sve bilo drugačije kada bi takvo drveće raslo na
Srednjem istoku kao i na Istoku – bukve s mekom korom koje potiču još iz osamnaestog
veka. Na gustim gradskim grobljima, nema mnogo mesta za visoko drveće.
Vozaču je put pokazivao vodič koji ga je čekao na kapiji. Za bogataše se takvi
aranžmani prave unapred. Groblje nije bilo veliko. Na njemu su se nalazili predstavnici
relativno malog jevrejskog predgrađa Čikaga, tako da sam čak i ja koji sam imao slabe
kontakte s jevrejskom zajednicom mogao da prepoznam veliki broj imena.
Ejmi je poslušala savet gospođe Adletski i obula čizme. Ugledao sam je čim sam
spustio zatamnjeni prozor. Bila je okrenuta leđima prema putu. Radnici su već kopali, i
približavala se mala dizalica – uređaj kao kopačica, pomislih, s vozačem na visoko
uzdignutom sedištu. Vozilo je čekalo da otpremi Džejov mrtvački sanduk do večnog
groba. Sahraniće ga njegovi roditelji.
Snežna oluja, topljenje, kratko sunce i, potom, ponovo turobno. Oblak veliki kao
Engleska upravo je prošao nebom. Ispod golih grančica i kroz bodlje šiblja, gomila
zemlje bivala je sve veća. Ejmi nije prepoznala limuzinu koja je došla po nju tog jutra;
niti me je očekivala kada je vozač otvorio vrata. Svojim tihim ali talasastim glasom
(celoživotna vežba artikulisanog ali govora punog poštovanja: ja lično ne bih bio sklon
da verujem čoveku koji govori kao što sam ja govorio), objasnio sam joj šta je Sigmund
Adletski isplanirao. – To je bila njegova ideja – rekoh. Delovala je smireno i uzdržano,
čak pomalo sumorno. Pogledavala je tu i tamo pokušavajući da sve poveže. S obzirom na
okolnosti, nisam mogao da joj zamerim. Nije mogla da zna koliko sam Adletskom rekao
za nju. A ja sam lako mogao da zamislim šta vidi – moju još uvek gustu, pravu i crnu kosu,
i moje usko čelo, ravno kao stena, potom crne kineske oči, na malom razmaku, što mi je

verovatno najzbijeniji deo lica.
I na kraju, majčine pune usne – čak punije od njenih. Ruke sam držao u džepovima, a
palčevi su mi bili napolju.