ALEKS


Aleks to obožava. Već skoro čitav sat isprobava, premišlja se, izlazi, vraća
se, ponovo proba. Perike i umetke za kosu. Mogla bi tu da provodi čitava
popodneva.
Otkrila je, sasvim slučajno, tu prodavnicu na Bulevaru Strazbur pre tri ili
četiri godine. Nije istinski ni obratila pažnju, ušla je iz radoznalosti. Šokirala
se kad je videla sebe s riđom kosom, doživela je takav preobražaj da je
smesta kupila tu periku.
Aleks može da nosi maltene sve, jer je stvarno lepa. Nije uvekbilo tako, to
se desilo u adolescenciji. Pre toga je bila prilično ružna i užasno mršava
devojčica. Ali kad je krenulo, bilo je poput ogromnog talasa, telo se
promenilo gotovo odjednom, kao da se radilo o ubrzanom morfingu,[1] i
Aleks je, za samo nekoliko meseci, postala neodoljiva. Pošto niko, počev od
nje same, nije više očekivao tu iznenadnu milost, nije istinski ni poverovala u
nju. Do dana današnjeg.
Nije ni pretpostavljala, na primer, da riđa perika može tako dobro da joj
stoji. To je bilo otkrovenje. Nije mogla ni da zamisli razmere te promene, njen
intenzitet. Perika je veoma površna, ali je, iz nekog neobjašnjivog razloga,
imala utisak da se zbilja dešava nešto novo u njenom životu.
Nije, zapravo, nikad nosila tu periku. Čim se vratila kući, shvatila je daje
vrlo lošeg kvaliteta. Izgledala je neprirodno, ružno, izgledala je jeftino.
Bacila ju je. Ne u kantu za đubre, nego u fioku komode. Povremeno bi je uzela
i gledala se s njom na glavi. Nema veze što je ta perika bila grozna, jedna od
onih koje vrište: „Ja sam od najgore sintetike“, ono što je Aleks videla u
ogledalu davalo joj je potencijal u koji je želela da veruje. Vratila se na
Bulevar Strazbur, natenane je razgledala kvalitetne perike, koje su možda bile
malo skupe za njenu platu bolničarke zaposlene na određeno vreme, ali su
stvarno mogle da se nose. I upustila se u to.
U početku nije lako, treba se odvažiti. Kad je neko, kao Aleks, prilično
iskompleksiran, treba dobrih pola dana da se stisne petlja kako bi se to
uradilo. Treba se lepo našminkati, uskladiti odeću, cipele, tašnu (u stvari,
treba pronaći odgovarajuće stvari među onim što već imate, ne možete sve
iznova da kupite svaki put kad promenite frizuru…). Ali onda izađete na ulicu
i odmah ste neko drugi. Ne izistinski, već skoro. I mada to ne menja život,
pomaže da se prekrati vreme, pogotovo kad više ne čekate bogzna šta.

Aleks voli tipske perike, one koje šalju jasne poruke u stilu: „Znam na šta
mislite“ ili „Dobro mi ide i matematika“. Ona koju danas nosi kaže nešto u
stilu: „Mene nećete naći na Fejsbuku.“
Uzima model pod nazivom „ Urban choc“ i upravo u tom trenutku ugleda
kroz izlog tog muškarca. Na trotoaru je, preko puta, i pretvara se da nekoga ili
nešto čeka. Treći put za dva sada. Prati je. To je sada izvesno. Zašto mene? To
je prvo pitanje koje postavlja sebi. Kao da muškarci mogu da prate sve
devojke osim nje. Kao da ne oseća stalno njihove poglede na sebi, svuda, u
prevozu, na ulici. U prodavnicama. Aleks se dopada muškarcima svih životnih
doba, to je prednost tridesetogodišnjakinja. Uvek je, međutim, iznenađena.
„Tolike žene izgledaju mnogo bolje od mene.“ Aleks stalno prolazi kroz krizu
samopouzdanja, stalno je obuzeta sumnjom. Još od detinjstva. Mucala je sve
do adolescencije. Muca i dan-danas, kad izgubi prisebnost.
Ne poznaje tog čoveka, primetila bi nekoga ko tako izgleda, ne, nikad ga
nije videla. Osim toga, tip od pedeset godina prati tridesetogodišnju
devojku… Nije da se ona čvrsto drži principa, ali ovo je čudi, to je sve.
Aleks spusti pogled na druge modele, odglumi da se premišlja, a onda
prođe do drugog kraja prodavnice i stane u ugao odakle može da posmatra
pločnik. Sigurno se bavio sportom, reklo bi se da mu je odeća tesna, on je od
onih nabijenih muškaraca. Dok miluje plavu, gotovo belu periku, pokušava da
se seti kad je prvi put postala svesna njegovog prisustva. U metrou. Primetila
ga je u dnu vagona. Pogledi su im se sreli i uspela je da vidi kako joj se
osmehnuo, trudeći se da mu osmeh deluje uglađeno, srdačno. Ne dopada joj
se njegovo lice zato što mu iz pogleda izbija neka fiks-ideja. I, pre svega, zato
što bezmalo nema usne. Instinktivno je postala podozriva, kao da svi koji
nemaju usne nešto kriju, neke strašne tajne, nevaljalstva. I zbog ispupčenog
čela. Nije stigla da mu vidi oči. Šteta. Po njenom mišljenju, one ne mogu da
prevare, ona uvek tako procenjuje ljude, na osnovu pogleda. Tamo, u metrou,
nije, naravno, htela da gubi vreme na jednog takvog tipa. Neupadljivo se
okrenula na drugu stranu, leđima prema njemu, zavukla je ruku u tašnu i
potražila mp3 plejer. Pustila je Nobody’s Child i odjednom se zapitala nije li
ga već videla, prethodnog dana ili dva dana ranije, ispred svoje zgrade. Slika
je zbrkana, nije sigurna. Trebalo bi da se okrene i ponovo ga pogleda ne bi li
oživela to nejasno sećanje, ali neće da se izlaže opasnosti da ga ohrabri.
Sigurno ga je, međutim, videla ponovo, posle susreta u metrou, pola sata
kasnije, na Bulevaru Strazbur, u trenutku kad se vraćala u radnju. Predomislila
se, htela je ponovo da pogleda smeđu periku srednje dužine, s pramenovima,

iznenada se okrenula i spazila ga, malo dalje, na pločniku: naglo se zaustavio
i pravio da gleda izlog. Sa ženskom odećom. Uzalud se trudio da deluje
zadubljeno…
Aleks ostavlja periku. Nema nikakvog razloga za to, ali ruke joj drhte. To
je glupo. Dopada mu se, prati je, okušava sreću, pa neće je napasti na ulici.
Aleks protrese glavu, kao da hoće da sredi misli, i kad ponovo pogleda na
pločnik, muškarca više nema. Ona se nagne, pogleda desno, pa levo, ali nema
nikoga, on nije više tamo. U olakšanju koje oseća ima nečeg preteranog. Mada
ponavlja sebi: „Ovo je glupo“, ipak normalnije diše. Na izlazu iz prodavnice
ne može da odoli da se ne zaustavi, proveri još jednom. Još malo pa će se sad
brinuti zbog njegovog odsustva.
Aleks pogleda na sat, pa u nebo. Vreme je prijatno, ima još skoro sat do
mraka. Ne ide joj se kući. Trebalo bi da svrati u neku bakalnicu. Pokušava da
se seti šta je ostalo u frižideru. Kad je reč o nabavci, stvarno je nemarna.
Njena pažnja je usredsređena na posao, udobnost (Aleks pomalo preteruje) i,
mada to ne želi baš da prizna sebi, odeću i obuću. I tašne. I perike. Volela bi
da je usredsređena na ljubav, ali ljubav je posebna tema, deo njenog života u
kome vlada pustoš. Nadala se, htela je, a onda je odustala. Danas više ne želi
da se bavi tom temom, nastoji da što manje misli na to. Jedino se trudi da ne
pretvori kajanje u poslužavnik odmrznute hrane ispred televizora, da se ne
ugoji, ne poružni. Uprkos tome, iako je sama, retko se oseća usamljeno. Ima
planove do kojih joj je stalo, na osnovu njih organizuje vreme. Od ljubavi
nema ništa, ali to je tako. I ne pada joj toliko teško otkako se sprema da ostane
sama. Uprkos tome što je sama, Aleks pokušava da živi normalno, da pronađe
zadovoljstva. Često joj pomaže ta ideja da priušti sebi sitna zadovoljstva, ta
pomisao da i ona, isto kao drugi, ima pravo na njih. Večeras je, na primer,
odlučila da se vrati da večera u Mon-Toneru, u Ulici Vožirar.
Malo je poranila. Ovo joj je drugi put da dolazi. Prošle nedelje je bila prvi
put i sigurno se sečaju lepe riđokose mlade žene koja večera potpuno sama.
Večeras joj kažu „dobar dan“ kao da je redovna gošća, konobari gurkaju jedan
drugog laktom, pomalo nespretno flertuju s lepom gošćom, ona se smeška,
konobari nalaze da je stvarno dražesna. Traži isti sto, da bude okrenuta leđima
prema terasi, licem prema sali, naručuje malu bocu istog alzaškog ledenog
vina. Aleks uzdahne, ona voli da jede, trebalo bi da pazi, da ponavlja to sebi.
Težina joj stalno ide gore-dole. Ipak, i dalje to prilično dobro kontroliše.
Može da se ugoji deset, petnaest kilograma, postane neprepoznatljiva, pa da
dva meseca kasnije ponovo bude na početnoj težini. Za koju godinu neće više

moći da se igra s tim.
Izvadi knjigu i zatraži još jednu viljušku kako bi je držala otvorenu dok
večera. Kao i prethodne nedelje, preko puta nje, malo desno, sedi isti tip vrlo
svetle smeđe kose. Večera s drugarima. Samo ih je dvojica, ali sudeći po
onome što pričaju, ostali će stići svakog časa. Odmah ju je zapazio, čim je
ušla, ali se ona pravi da ne primećuje njegov uporan pogled. Tako će biti celo
veče. Čak i kad mu stignu ostali prijatelji, čak i kad počnu da naglabaju o
poslu, devojkama, ženama, čak i dok budu pričali, na smenu, sve one priče u
kojima su oni junaci, neće prestati da je gleda. Aleks se to dopada, ali neće
otvoreno da ga podstiče. Ne izgleda loše, četrdeset – četrdeset pet godina,
verovatno je bio lep, verovatno previše pije, zato ima tragičan izraz lica. To
lice u njoj budi emocije.
Ispija kafu. Pravi samo jedan, pažljivo doziran ustupak: dok odlazi,
upućuje pogled tom muškarcu. Samo jedan pogled. Aleks to radi savršeno,
neprimetno, ali je zbilja boli što oseća na sebi taj žudni pogled, srce joj se
steže od njega, kao da najavljuje tugu. Kad se radi o njenom životu, kao
večeras, Aleks nikad ne kaže sebi reči, prave reči. Vidi da joj se mozak
zaustavlja na zamrznutim slikama, kao da se film o njenom životu pokidao, ne
može da se vrati unazad, da ponovo ispriča sebi priču, pronađe reči. Ako
sledeći put ostane duže, možda će je čekati napolju. Ko zna. U stvari, zna.
Aleks odlično zna kako to ide. Uvek je otprilike isto. Njeni ponovni susreti s
muškarcima nikad nisu prijatni, to je bar deo filma koji je već videla i koga se
seća. Pa dobro, to je tako.
Pao je mrak, vreme je stvarno prijatno. Autobus je upravo stigao. Ona
ubrza korak, vozač je vidi u retrovizoru, čeka je, ona požuri, ali se, u trenutku
kad treba da uđe, predomisli: prošetaće, uhvatiće usput drugi, mahne vozaču,
koji napravi pokret kao da mu je žao, s izrazom lica koji kaže„šta je tu je“.
Ipak otvori vrata.
„Iza mene nema više autobusa, ja sam poslednji za večeras…“
Aleks se nasmeši, ćutke mu zahvali. Nema veze, pešačiće celim putem. Ići
će Ulicom Falgjer, pa će produžiti Ulicom Labrust.
Tri meseca stanuje u toj četvrti, pored Kapije Vanv. Često se seli. Pre je
živela nedaleko od Kapije Klinjankur, a pre toga u Ulici Komers. Mada neki
ljudi mrze da se sele, njoj je to potrebno. Obožava da se seli. Možda je to isto
kao s perikama, ima utisak da menja život. To je lajtmotiv. Jednoga dana će
promeniti život. Nekoliko metara ispred nje beli kombi se penje s dva točka
na pločnik kako bi se parkirao. Da bi mogla da prođe, Aleks se pribije uza zid

zgrade. Oseća nečije prisustvo, to je neki muškarac, nema vremena da se
okrene, dobije pesnicom udarac u leđa od koga ostaje bez daha. Izgubi
ravnotežu, zaljulja se unapred, udari snažno čelom o karoseriju, uz prigušeni
tresak, ispusti sve što drži ne bi li se uhvatila, ali nema za šta, on je zgrabi za
kosu, ali uhvati samo periku, koja mu ostane u ruci. Izgovori psovku, koju ona
ne razume, i besno ščepa, jednom rukom, punu šaku prave kose, a drugom je
klepi u stomak: taj udarac pesnicom ubio bi i bika. Aleks ne stigne da jaukne,
presamiti se i već sledećeg trena povraća. Taj čovek je stvarno jak, pošto je
okreće prema sebi kao list papira. Obavio joj je ruku oko struka, čvrsto je
drži i nabija joj loptu od tkanine u usta, duboko, sve do grla. To je on, čovek
iz metroa, iz ulice, čovek iz prodavnice, to je on. Delić sekunde gledaju se u
oči. Ona pokušava da ga udari nogom, ali joj on sada čvrsto steže ruke, poput
mengela, ne može ništa protiv tolike snage; vuče je nadole, kolena joj
popuštaju i ona pada na pod kombija. Tada je snažno šutne u bubrege i Aleks
uleti u kombi; obrazom drlja po podu. On uđe za njom, grubo je okrene, nabije
joj koleno u trbuh i udari pesnicom u lice. Udario ju je tako jako… On stvarno
hoće da je povredi, on stvarno hoće daje ubije, to joj prolazi kroz glavu u
trenutku kad dobije taj udarac pesnicom. Glava joj tresne o pod i odskoči,
snažno je udarila zadnji deo glave, potiljak, tako je, pomisli Aleks, to je
potiljak. Neću da umrem, ne ovako, ne sada, to je jedino o čemu može da
misli ako se izuzme reč„potiljak“. Zgrčila se u položaju fetusa, usta punih
povraćke, glava samo što joj ne prsne, oseća kako joj silom povlači ruke na
leđa, kako ih vezuje. Vezuje joj i gležnjeve. Neću sada da umrem, misli Aleks.
Vrata kombija se grubo zatvore, motor zabruji punom snagom i vozilo se,
naglo krenuvši, odvoji od pločnika; neću sada da umrem.
Aleks je ošamućena, ali svesna šta joj se dešava. Plače, guši se u suzama.
Zašto ja? Zašto ja?
Neću da umrem. Ne sad.

2

Komesar Le Gen mu nije ostavio izbor preko telefona: „Briga me kako se
osećaš, Kamiju, ideš mi na živce! Nemam nikog, shvataš, nikog! Šaljem ti
kola i smesta idi tamo!“ Napravio je pauzu, a onda je, da ga ne bi zakinuo,
dodao:„I prestani da me nerviraš!“
Zatim je prekinuo vezu. To je njegov stil. Impulsivan. Kamij se obično ne
obazire na to. Uglavnom ume da pregovara s komesarom.
Ali ovoga puta se radi o otmici.
A Kamij to ne želi, uvek je govorio da postoje dve ili tri stvari koje neće
više da radi, u prvom redu otmice. Otkako je nastradala Irena, njegova žena.
Pala je na ulici, u osmom mesecu trudnoće, i trebalo ju je odvesti u bolnicu.
Onda je oteta. Nije više viđena živa. Kamija je to satrlo. Nemoguće je opisati
njegov užas. Bio je skrhan. Danima kao da je bio paralisan, u bunilu. Kad je
počeo da bunca, morali su da ga smeste u bolnicu. S klinike su ga prebacili u
sanatorijum. Samim čudom je ostao živ. Svi su izgubili nadu. Svih tih meseci
njegovog odsustvovanja s posla pitali su se da li će se jednoga dana
oporaviti. A kad se konačno vratio, bilo je čudno, zato što je ostavljao utisak
da je potpuno isti kao pre Irenine smrti; jedino je ostario. Otada prihvata
samo sporedne slučajeve. Bavi se zločinima iz strasti, okršajima kriminalaca,
komšijskim ubistvima. Slučajevima u kojima su mrtvi iza, a ne ispred vas. Ne
bavi se otmicama. Kamij hoće mrtve koji su mrtvi-mrtvijati, pouzdano,
neosporno mrtvi.
„Ipak“, rekao je Le Gen, koji stvarno čini sve što može za Kamija,
„izbegavanje živih nije perspektiva. Onda možeš da budeš pogrebnik.“
„Ali..odgovorio je Kamij, „to i jesam!“
Poznaju se već dvadeset godina, međusobno se cene, ne boje se jedan
drugog. Le Gen je Kamij koji se odrekao rada na terenu, Kamij je Le Gen koji
se odrekao vlasti. Njih dvojicu dele prvenstveno dva čina i osamdeset
kilograma. I trideset centimetara. Tako izražena, razlika deluje ogromno i
tačno je da izgledaju maltene kao karikatura kada su zajedno. Le Gen nije
mnogo visok, ali je Kamij mnogo nizak. Metar i četrdeset pet, verovali ili ne,
on gleda svet odozdo, kao neko trinaestogodišnje dete. To mu je od majke,
Mod Verhuven, slikarke. Njena platna su izložena u desetak velikih svetskih
muzeja. Izuzetna umetnica i strastveni pušač, živela je stalno okružena
oreolom od dima cigareta, nemoguće ju je zamisliti bez tog plavičastog

oblaka. Kamij tome duguje svoje dve najizraženije osobine. Od umetnice je
nasledio neverovatan dar za crtanje, a od okorele pušačice fetalnu hipotrofiju
zbog koje je muškarac od metar i četrdeset pet.
Gotovo nikad nije sreo nekoga koga može da gleda odozgo. Obratno,
međutim… Takav stas nije samo fizički nedostatak. Kad se ima dvadeset
godina, to je užasno poniženje, s trideset je prokletstvo, ali čovek od samog
početka shvata da je to sudbina. Jedna od onih stvari koje vas teraju da
koristite krupne reči.
Zahvaljujući Ireni, stas je postao njegova snaga. Irena mu je omogućila da
poraste iznutra. Kamij nikada nije bio tako… Kamij traži. Bez Irene ne nalazi
čak ni reči.
Za razliku od Kamija, kod Le Gena je sve monumentalno. Ne zna se koliko
je tačno težak, nikad ne otkriva koliko ima kilograma, jedni kažu sto dvadeset,
drugi sto trideset, neki idu još dalje, to više nije ni bitno, Le Gen je ogroman,
poput slona, s velikim otromboljenim obrazima hrčka, ali ima bistar pogled iz
koga vrca inteligencija; niko to ne može da objasni, muškarci to ne žele da
priznaju, ali skoro sve žene se slažu da je komesar izuzetno privlačan
muškarac. Ko će ga znati zašto.
Kamij je čuo Le Gena kako se dere. Komandantovi napadi gneva ne
ostavljaju snažan utisak na njega. Odavno… Mirno podiže slušalicu, okreće
broj:
„Upozoravam te, Žane, pristajem da uzmem tu tvoju otmicu, ali ćeš je
prebaciti Morelu čim se vrati zato što… (uzima zalet i naglašava svaki slog sa
strpljenjem koje podseča na pretnju)… ja neću da se bavim tim slučajem.“
Kamij Verhuven nikad ne viče. Ili samo retko. To je čovek od autoriteta.
Nizak je, ćelav, lak, ali svi znaju da je Kamij čovek vidra. Neki zlonamernici
kažu da Kamij ima glavnu reč, a ne Le Gen. I to im nije smešno. Kamij spusti
slušalicu.
„Jebiga!“
Ovo je stvarno jagoda na torti. Utoliko pre što se otmica ne događa svaki
dan, nismo u Meksiku, ovo je moglo da se desi u nekom drugom trenutku, kada
je on na zadatku, na odmoru, negde drugde! Kamij lupi pesnicom o sto.
Polako, pošto je on odmeren čovek. Ne voli ispade čak ni kod drugih.
Nema mnogo vremena. Ustane, zgrabi kaput i šešir, pa brzo siđe niz
stepenice. Kamij je sitan, ali ima težak korak. Do Irenine smrti korak mu je
bio prilično lak, ona mu je čak često govorila: „Koračaš kao ptica. Stalno
imam utisak da ćeš poleteti.“ Irena je izgubila život pre četiri godine.

Automobil se zaustavlja ispred njega. Kamij uđe.
„Kako ti ono beše ime?“
„Aleksandar, še…“
Ugrize se za jezik. Ovde svi znaju da Kamij mrzi kad ga oslovljavaju
sa„šefe“. Kaže da to liči na bolnicu, na TV seriju. Oštre ocene su tipične za
njega. Kamij je protivnik nasilja sklon grubostima. Ponekad prasne. I pre je
bio bandoglav, ali je s godinama, otkako je udovac, postao pomalo namćorast,
razdražljiv. On je, u suštini, nervčik. Još ga je Irena pitala: „Zašto si uvek tako
besan, ljubavi?“ Kamij joj je odgovarao s visine, ako se tako može reći za
nekoga od metar i četrdeset pet, glumeći iznenađenje: „Ma da… Uopšte
nemam razloga da budem besan…“ Naprasit i odmeren, grubijan i diplomata –
retko se dešava da ga ljudi shvate na prvu loptu. I počnu da cene. Između
ostalog, i zato što nije naročito veseo. Kamija je teško voleti.
Otkako se vratio na posao, pre skoro tri godine, uzima sve pripravnike,
što je milina za šefove koji neće da se gnjave s njima. On, opet, neće da
ponovo sastavi stalnu ekipu, nakon što se njegova raspala.
Kamij baci pogled na Aleksandra. Izgleda kao neko ko treba drugačije da
se zove, nipošto Aleksandar. I pored toga, dovoljno je Aleksandar da bude za
četiri glave viši od njega, što i nije neki naročit uspeh, a i krenuo je pre nego
što mu je Kamij naredio, što je u najmanju ruku znak energičnosti.
Aleksandar juri kao strela, voli da vozi i to se vidi. Čovek bi pomislio da
se GPS muči ne bi li nadoknadio početni zaostatak Aleksandar hoće da
pokaže inspektoru da dobro vozi, sirena zavija, automobil odlučno prolazi
ulicama, raskrsnicama, bulevarima, Kamiju noge landaraju na dvadeset
centimetara od poda, desnom rukom se drži za sigurnosni pojas. Treba im
manje od petnaest minuta da stignu na lice mesta. Deset do deset je uveče.
Mada nije kasno, Pariz već izgleda pospano, mirno, to baš i nije grad u kome
se otimaju žene.„Žena“, rekao je svedok koji je pozvao policiju. Bio je
očigledno u šoku.: „Oteta, na moje oči!“ Nije mogao da dođe k sebi. Treba
reći da to nije često iskustvo.
„Ostavi me ovde“, kaže Kamij.
Izađe i nabije malo šešir na glavu, a momak ode. Nalazi se na kraju ulice,
na pedeset metara od prvih ograda. Kamij prelazi ostatak puta pešice. Kad
ima vremena, uvek gleda da se izdaleka uhvati ukoštac s problemima, to je
njegov metod. Prvi pogled je mnogo važan, pogotovo ako je sveobuhvatan,
pošto se posle toga bavi bezbrojnim detaljima, činjenicama, nema se nikakva
distanca. Tako je zvanično obrazložio sebi zašto je izašao na stotinak metara

od mesta gde ga čekaju. Drugi razlog, onaj pravi, glasi: ne želi da bude tu.
Dok ide prema policijskim vozilima čije rotirajuće svetlo štrca po
pročeljima, pokušava da dokuči šta oseća.
Srce mu lupa kao ludo.
Ne oseća se najbolje. Dao bi deset godina života da bude negde drugde.
Ali bez obzira na to koliko sporo prilazi, ipak je stigao.
Četiri godine ranije bilo je otprilike isto tako. U ulici u kojoj je živeo,
pomalo nalik na ovu. Irena nije bila kod kuće. Trebalo je da se porodi za neki
dan, da rodi dečaka. Trebalo je da bude u porodilištu; Kamij je jurio, trčao,
tražio ju je, šta sve nije radio te noći da je pronađe… Bio je kao pomahnitao,
ali uzalud… Posle je bila mrtva. Košmar u Kamijevom životu počeo je
sekundom nalik na ovu. Zato mu srce lupa kao ludo, hoće da iskoči, zuji mu u
ušima. Probudio se osećaj krivice, za koji je mislio da je umrtvljen. Muka mu
je zbog toga. Jedan glas mu viče da pobegne, drugi da se suoči, grudi su mu
stegnute, kao u mengelama. Kamij pomisli da će pasti. Umesto toga, pomeri
ogradu kako bi ušao u obezbeđeni prostor. Dežurni policajac mu mahne
izdaleka. Premda ne poznaju svi inspektora Verhuvena, svi ga prepoznaju. Čak
i da nije neka vrsta legende, to je neminovno zbog njegove visine… I onoga
što se desilo…
„Ah, to ste vi?!“
„Razočaran si…“
Luj krene izbezumljeno da mlatara rukama.
„Ne, ne, ne, ne, ni slučajno!“
Kamij se nasmeši. Oduvek je uspevao da ga sludi… Luj Marijani mu je
dugo bio zamenik, poznaje ga kao svoj džep.
U početku, posle Ireninog ubistva, Luj ga je često posećivao na klinici.
Kamij nije mnogo razgovarao s njim. Crtanje, koje mu je ranije bilo samo
hobi, postalo mu je glavna, čak jedina aktivnost. Samo je to radio, po čitav
bogovetni dan. Crteži, skice, krokiji gomilali su se u sobi čiji je bezlični
karakter, inače, sačuvao. Luj bi se smestio i jedan bi gledao drveće u parku, a
drugi svoja stopala. Rekli su jedan drugom gomilu stvari u tom ćutanju, ali to
ipak nije vredelo isto kao reči. Nisu ih pronalazili. A onda, jednoga dana,
Kamij mu je neočekivano objasnio kako bi više voleo da bude sam, nije želeo
da uvlači Luja u svoju tugu. „Tužan policajac i nije neko zanimljivo društvo“,
rekao je. Obojici je razdvojenost teško pala. Zatim je prošlo vreme. Kasnije,
kad su stvari krenule nabolje, bilo je prekasno. Kad žalost prođe, ono što
ostane podseća pomalo na pustinju.

Odavno se nisu videli, osim u prolazu, na sastancima, brifinzima i takvim
stvarima. Luj se nije mnogo promenio. Umreće star i mladolik, ima takvih
ljudi. I dalje je elegantan. „Čak i kad sam obučen za venčanje, pored tebe
izgledam kao klošar“, rekao mu je jednom Kamij. Treba reći da je Luj bogat,
prebogat. S njegovim bogatstvom je isto kao s kilogramima komesara Le
Gena: niko ne zna koja je to brojka, ali svi znaju da je pozamašna i da,
zasigurno, neprestano raste. Luj bi mogao da živi od kamate i obezbedi
narednih četiri-pet generacija. Umesto toga, radi kao pandur u kriminalističkoj
policiji. Završio je silne škole koje mu nisu bile potrebne i u kojima je stekao
obrazovanje u kome Kamij nikad nije uspeo da pronađe neku rupu. Luj je
stvarno zanimljiv slučaj.
Smeška se, smešno mu je što ovako sreće Kamija, koji je stigao
nenajavljen.
„To je tamo“, kaže pokazujući ogradu.
Kamij ubrzava korak dok ide iza mladog čoveka. Doduše, i ne tako
mladog.
„Koliko ti je godina, Luje?“
Luj se okrene.
„Trideset četiri. Zašto?“
„Ništa, pitam tek onako.“
Kamij shvati da su na dva koraka od Burdelovog muzeja. Ponovo prilično
jasno vidi lice Strelca Herakla. Pobeda junaka nad čudovištima. Kamij nikad
nije vajao, nikad nije imao telesnu građu potrebnu za to, i odavno više ne
slika, ali i dalje crta, čak i posle duge depresije, to je jače od njega, to je
sastavni deo njega, ne može da odoli, uvek je s olovkom u ruci, on tako
posmatra svet.
„Znaš Strelca Herakla iz Burdelovog muzeja?“
„Znam“, kaže Luj.
Izgleda kao da mu je neprijatno.
„Ali zar on nije u Orseju?“
„Isti si davež kao i pre.“
Luj se nasmeši. Kod Kamija ovakva rečenica znači: mnogo si mi drag.
Znači: ala vreme leti, koliko se dugo poznajemo nas dvojica? Ona, najzad,
znači: nismo se videli maltene otkako sam ubio Irenu, zar ne? Čudno je što se
opet nalaze na istom mestu zločina. Kamij se odjednom oseti dužnim da
objasni:
„Zamenjujem Morela. Le Gen nije imao nikog pri ruci. Zamolio me je.“

Luj ćutke pokaže da razume, ali je i dalje sumnjičav. Ipak je čudno što je
inspektoru Verhuvenu privremeno poveren jedan ovakav slučaj.
„Pozvaćeš Le Gena“, nastavlja Kamij. „Trebaju mi ljudi. Smesta. S
obzirom na to koliko je sati, nećemo bogzna šta uraditi, ali bar da pokušamo.
Luj klimne glavom i uzme mobilni. On isto tako gleda na stvari. Ovakvim
slučajevima može da se priđe s dva kraja. Onog na kome je otmičar ili onog
na kome je žrtva. Prvi je sigurno daleko. Žrtva možda živi u ovoj četvrti,
možda je oteta blizu kuće – nije samo Irenin slučaj naveo dvojicu muškaraca
da to pomisle, to pokazuje statistika.
Ulica Falgjer. Večeras stvarno ne mogu da izbegnu vajare. Odmiču
sredinom ulice, koja je zatvorena. Kamij podigne oči ka spratovima, na svim
prozorima gori svetio, ovo je spektakl večeri.
„Imamo svedoka, samo jednog“, kaže Luj sklapajući mobilni. „I mesto
vozila koje je poslužilo za otmicu. Trebalo bi da stignu forenzičari.“
Oni upravo stižu. Brzo gurnu ogradu i Luj im pokaže prazno mesto kraj
pločnika, između dva vozila. Odmah izađu četiri forenzičara s opremom.
„Gde je?“, upita Kamij.
Inspektor gubi strpljenje. Jasno se oseća da ne želi da ostane tu. Mobilni
mu zavibrira.
„Ne, gospodine tužioče“, odgovori, „dok je informacija stigla do nas
preko komesarijata u petnaestom arondismanu, bilo je već kasno za blokadu.“
Za razgovor s javnim tužiocem, ton je hladan, na granici neljubaznosti. Luj
se stidljivo udalji. On shvata Kamijevo nestrpljenje. Da je posredi maloletno
dete, već bi bila proglašena uzbuna zbog otmice, ali radi se o odrasloj ženi.
Sami će se snaći.
„Biće vrlo teško ispuniti to što tražite, gospodine tužioče“, kaže Kamij.
Spustio je glas za još jedan ton. I govori presporo. Oni koji ga poznaju
znaju da kod njega takvo ponašanje obično nešto najavljuje.
„Vidite, gospodine, u trenutku dok s vama razgovaram ima… (podigne
pogled), rekao bih… stotinak ljudi na prozorima. Ekipe koje idu od vrata do
vrata obavestiće još dvesta-trista njih. Dakle, ukoliko znate kako da sprečimo
širenje vesti u takvim okolnostima, voleo bih to da čujem.“
Luj se tiho nasmeje. Od Verhuvena može da se očekuje ovako nešto.
Obožava ga. Zato što vidi da je isti kakav je bio. Za četiri godine je ostario,
ali se i dalje nimalo ne usteže. Zna da zada muke pretpostavljenima.
„Naravno, gospodine tužioče.“
Po Kamijevom tonu se jasno vidi da uopšte nema nameru da ispuni

obećanje koje je upravo dao, ma kakvo ono bilo. Prekine vezu. Ovaj razgovor
ga je ozlovoljio i više nego okolnosti.
„I gde je, jebote, taj tvoj Morel?“
Luj nije ovo očekivao. „Tvoj Morel“. Kamij nije fer, ali ga Luj razume.
Uvaliti ovaj slučaj čoveku poput Verhuvena, koji je već sklon potištenosti…
„U Lionu“, odgovori mirno Luj. „Zbog evropskog seminara. Vraća se
prekosutra.“
Ponovo su krenuli prema svedoku koga čuva policajac u uniformi.
„Idete mi na onu stvar!“, otme se Kamiju.
Luj ćuti. Kamij stane.
„Izvini, Luje.“
Ne gleda ga, međutim, dok mu to govori, gleda u svoja stopala, a zatim
ponovo u prozore zgrada, sa svim onim glavama koje gledaju u istom pravcu,
kao u nekom vozu koji kreće u rat. Luj bi hteo nešto da kaže, ali nema svrhe.
Kamij donosi odluku. Najzad pogleda Luja:
„Pa dobro, hoćemo li onda…?“
Luj podigne pramen. Desnom rukom. Kod njega je to podizanje pramena
govor. Desna ruka u ovom trenutku znači: naravno, slažem se, tako ćemo da
uradimo. Luj pokazuje priliku iza Kamija.
To je muškarac od nekih četrdeset godina. Šetao je psa, nešto što sedi kraj
njegovih nogu i što je Bog sklepao na dan kad je bio premoren. Kamij i pas se
pogledaju i zamrze istog trena. Pas zareži, a onda krene da uzmiče cvileći sve
dok ne udari u gazdina stopala. Gazda se još više iznenadi nego pas kad
Kamij stane ispred njega. Pogleda Luja, iznenađen što neko te visine može da
postane šef u policiji.
„Inspektor Verhuven“, kaže Kamij. „Hoćete da vam pokažem legitimaciju
ili mi verujete na reč?“
Luj uživa. Zna šta sledi. Svedok će reći:
„Ne, ne, u redu je… Samo…“
Kamij će ga prekinuti i pitati:
„Samo šta?“
Ovaj će se ušeprtljati:
„Očekivao sam, vidite… samo sam.
Posle toga postoje dve mogućnosti. Ili da ga Kamij gurne na stranu na koju
je već nagnut, a onda mu jako steže glavu sve dok ne zatraži milost. Ponekad
je neumoljiv. Ili da odustane. Kamij ovoga puta odustaje. Imaju posla s
otmicom. S hitnim slučajem.

Svedok je, dakle, šetao psa. I video je kako je oteta neka žena. Na njegove
oči.
„Dvadeset jedan sat“, kaže Kamij. „Jeste li sigurni da je bilo toliko?“
Svedok je isti kao svi, kad priča o nečemu, on, u suštini, priča o sebi.
„Siguran, zato što u pola deset uvek gledam sudare na No-Limitu…!
Izvodim psa neposredno pre toga.“
Počinju od napadačevog fizičkog izgleda.
„Bio je, znate, okrenut iz poluprofila. Ali tip je krupan, grmalj.“
Ima stvarno utisak da pruža dragocenu pomoć. Kamij ga gleda, već mu je
dosta svega. Luj ga ispituje. Kosa? Godine? Odeća? Nije ga dobro video,
teško je, naravno, reći.
„U redu. A kola?“, predloži Luj ohrabrujućeg izraza lica.
„Beli kombi. Znate oni kakve voze majstori?“
„Koja vrsta majstora?“, prekine ga Kamij.
„Tja, šta znam koja vrsta… Ne znam, majstori!“
„A šta vas navodi da to kažete?“
Oseća se da Verhuven preuzima ispitivanje. Čovekova usta ostaju
poluotvorena.
„Svi majstori imaju takve kombije“, kaže najzad, „zar ne?“
„Da“, kaže Kamij„,i čak na njima ispisuju ime, telefon i adresu. To je
nešto poput besplatne pokretne reklame, jelda? Dakle, šta je na tom kombiju
napisao taj vaš majstor?“
„E pa na ovom nije ništa pisalo. Ili bar ja nisam ništa video.“
Kamij je izvadio beležnicu.
„Pišem. Možemo, dakle, reći… nepoznata žena koju je oteo nepoznati
majstor u nekim kolima… Jesam li nešto zaboravio?“
Vlasnika psa obuzima panika. Usne mu podrhtavaju. Okrene se ka Luju. I
onda se trudi da pomogneš. Sad i nikad više.
Iscrpljen, Kamij zatvori beležnicu i okrene se na drugu stranu. Luj
preuzme štafetu. Ovo jedino svedočenje nije bogzna šta, moraće da se
zadovolje onim što imaju. Kamij čuje nastavak ispitivanja iza svojih leđa.
Marka vozila („Možda ford… Ne razumem se najbolje u marke, znate, već
dugo nemam kola…“), ali žrtva je žena („sto posto“). Opis muškarca je
zbrkan („Bio je sam, ili bar nisam video nikog drugog…“). Ostaje još način.
Grub.
„Vrisnula je, otimala se… on ju je onda snažno udario pesnicom u stomak.
Nije bio nimalo nežan! Tada sam viknuo. Da bih ga uplašio, shvatate.

Kamija ova pojašnjenja pogađaju pravo u srce, kao da lično prima svaki
udarac. Jedan prodavač je video Irenu na dan otmice. Bilo je isto ovako, nije
imao šta da kaže, nije video ništa, ili skoro ništa. Isto. Bogami, videćemo.
Odmah se vrati nazad.
„Gde ste tačno bili?“, upita.
„Tamo…“
Luj gleda u zemlju. Čovek ispruži ruku, s uperenim kažiprstom.
„Pokažite mi.“
Luj zažmuri. Pomislio je isto što i Kamij, ali on ne bi uradio ono što će
Verhuven uraditi. Svedok povuče psa, krene pločnikom, koračajući između
dvojice policajaca, pa se zaustavi.
„Otprilike ovde.
Procenjuje, okreće se na jednu, pa na drugu stranu, mršti se, tja, otprilike.
Kamij hoće potvrdu.
„Ovde? Niste bili dalje?“
„Ne, ne“, odgovori pobedonosno svedok.
Luj dolazi do istog zaključka kao Kamij.
„Znate, i šutirao ju je…“ kaže čovek.
„Jasno mi je“, zaključi Kamij. „Vi ste, dakle, ovde. Koliko je to daleko?“
Ispitivački gleda svedoka.
„…četrdeset metara?“
Da, momak je zadovoljan procenom.
„Vidite ženu koju tuku, otimaju, na četrdeset metara od vas, i šta uradite?
Hrabro viknete.“
Podigne pogled na svedoka, koji brzo trepće, kao da je uzbuđen.
Kamij je uzdahnuo, ne rekavši ni reč, i udaljio se, pogledavši samo još
jednom džukelu, koja izgleda isto tako hrabro kao njen gazda. Oseća se da
gori od želje da je šutne.
Obuzela ga je… kako se ono kaže… traži pravu reč… neka vrsta
potištenosti, pomalo je… naelektrisan. Zbog Irene. Okrene se, pogleda pustu
ulicu. I najzad ga prodrma struja. Shvati. Dovde je radio svoj posao, stručan,
metodičan, sistematičan, preduzeo je korake koji se od njega očekuju, ali je
tek sada, prvi put otkako je stigao, istinski svestan da je na tom mestu, pre
manje od jednog sata, oteta jedna žena od krvi i mesa, da je jedna žena
vrištala, da je pretučena, ubačena u kombi, da je zarobljena, izbezumljena,
možda zlostavljana, da je svaki minut važan i da on neće da bude uvučen u to
zato što hoće da ostane na distanci, da se zaštiti, neće da radi svoj posao,

posao koji je odabrao. I koji je zadržao posle Irenine smrti. Mogao si da
postupiš drugačije, kaže sebi, ali nisi. Ti si u ovom trenutku ovde i za tvoje
prisustvo postoji samo jedno opravdanje: treba da pronađeš ženu koja je
upravo oteta.
Kamiju se vrti u glavi. Jednom rukom se oslanja na karoseriju nekih kola,
a drugom razlabavljuje čvor na kravati. Za nekoga koga nesreća tako lako
slomi nije dobro što se nalazi u ovoj situaciji. Luj mu je upravo prišao. Svako
drugi bi ga pitao: „Jeste li dobro?“ Ali ne i Luj. On stoji pored Kamija, gleda
negde drugde, onako kako se čeka presuda: strpljivo, uzbuđeno, zabrinuto.
Kamij odagna osećaj slabosti. Kao da se stresao. Onda se obrati
forenzičarima, udaljenim tri metra od njega:
„Šta imate?“
Ide ka njima, čisti grlo. Kad je mesto zločina na ulici, problem je što
sakupite sve i svašta, ko će ga znati šta u toj gomili ima veze s vašim
slučajem.
Viši od dvojice forenzičara podigne glavu ka njemu:
„Pikavce, jedan novčić… (nagne se ka plastičnoj kesici spuštenoj na
njegovo koferče)… strani novčić, kartu za metro, a malo dalje papirnu
maramicu (upotrebljenu) i plastični poklopac od olovke.“
Kamij pogleda plastičnu kesicu s kartom za metro, pa je podigne prema
svetlu.
„I očigledno su je“, doda momak, „dobro protresli.“
U slivniku su tragovi povraćke, koje njegov kolega pažljivo sakuplja
sterilnom kašičicom.
Komešanje pored ograde. Nekoliko policajaca u uniformi prilazi im
sitnim korakom. Kamij broji. Le Gen mu je poslao petoricu.
Luj zna šta mu je činiti. Tri ekipe. Upoznaće ih s prvim elementima,
pročešljaće okolinu, neće ići mnogo daleko, s obzirom na to koliko je sati,
podeliće naređenja, on i Kamij su dobro uhodani. Jedan policajac će ostati s
Lujem da ispitaju ljude iz kraja, pozvaće one koji gledaju s prozora i koji su
najbliže mestu otmice da siđu.
Oko dvadeset tri sata Luj Zavodnik pronalazi jedinu zgradu u ulici koja još
ima kućepaziteljku u prizemlju, što je u Parizu retkost. Očarana je Lujevom
otmenošću. Zahvaljujući tome, njena kućica postaje glavni štab policije.
Kućepaziteljku odmah dirne kad vidi kolicki je inspektor. Gane je fizički
nedostatak tog čoveka, kao kad vidi napuštene životinje. Odmah stavi pesnicu
na usta, o bože, o bože, o bože. Sažali se pred tim prizorom, zadrhti,

zanemoća, zar to nije tužno? Krišom gleda inspektora tužno žmireći, kao da on
ima neku otvorenu ranu i kao da ona deli njegovu patnju.
Odvede Luj a u stranu i upita ga:
„Hoćete da potražim stoličicu za vašeg šefa?“
Kao da se Kamij upravo smanjio, kao da treba nešto preduzeti.
„Ne hvala“, odgovori Luj Smerni zažmurivši. „Dobro je ovako, neizmerno
vam hvala, gospođo.“
Luj joj uputi divan osmeh. Rezultat: ona skuva pun bokal kafe, za sve.
U Kamijevu šolju doda kašičicu moke.
Svi timovi su se bacili na posao. Kamij srkuće kafu dok ga kućepaziteljka
sažaljivo gleda. Luj razmišlja. On to voli da radi, Luj je intelektualac, on sve
vreme razmišlja. Pokušava da shvati.
„Otkup…“, kaže oprezno.
„Seks…“, kaže Kamij. „Ludilo…“
Mogle bi da se nabroje sve ljudske strasti: želja za uništavanjem,
posedovanjem, pobunom, osvajanjem. Obojica su bili svedoci kobnih strasti,
a sada su u kućepaziteljkinoj kućici, kao kipovi… Maltene dokoni.
Pregledali su okolinu, pozvali ljude da siđu, uporedili svedočenja, glasine,
mišljenja ovih i onih, zvonili na vrata na osnovu uverenja odbačenih već
sledećeg trena. Na to je otišao jedan deo noći.
I ništa. Zasad. Oteta žena verovatno ne stanuje u toj četvrti, ili bar ne
stanuje u neposrednoj blizini mesta otmice. Ovde je, izgleda, niko ne poznaje.
Opisi triju žena mogli bi da odgovaraju, one su na putu, odselile su se, otišle
odatle…
Kamiju to ne govori ništa korisno.

3

Probudila ju je hladnoća. I uboji, jer je vožnja dugo trajala. Pošto je bila
vezana, nije mogla da spreči telo da se kotrlja, udara o zidove. Posle, kad se
kombi konačno zaustavio, čovek je otvorio vrata i prekrio je nekakvom
plastičnom ciradom, koju je uvezao kanapom. Onda ju je prebacio preko
ramena. Strašno je kad ste svedeni na običan teret, i strašno je kad pomislite
da ste prepušteni na milost i nemilost čoveku koji može tako da vas prebaci
preko ramena. Odmah zamislite šta je sve kadar da uradi.
Nije zatim pazio ni kako je spušta na zemlju, ni kako vuče džak, čak ni
kako je kotrlja niz stepenice. Ivica stepenika udarila ju je u svako rebro i kako
nije mogla da zaštiti glavu, Aleks je viknula, ali je čovek nastavio dalje. Kad
je po drugi put udarila glavom, potiljkom, izgubila je svest.
Nemoguće je znati koliko je vremena prošlo od tada.
Sada se više ništa ne čuje, ali joj je užasno hladno na ramenima, na
rukama. I stopala su joj ledena. Lepljiva traka je stegnuta tako čvrsto da joj je
zaustavila protok krvi. Ona otvori oči. Ili bar pokuša da ih otvori, jer joj je
levo oko zalepljeno. Ni usta se ne otvaraju. Širok selotejp. Ne seća se toga.
Dok je bila u nesvesti.
Aleks leži na tlu, na boku, sklupčana, ruku vezanih na leđima, spojenih
stopala. Boli je bedro koje nosi svu njenu težinu. Budi se polako, kao neko ko
je bio u komi, sve je boli, kao posle saobraćajne nesreće. Pokušava da vidi
gde je. Cimnuvši se, uspe da se prevrne na leđa; ramena je užasno bole. Oko
joj se najzad odlepilo, ali ne prima sliku. Oko mi je iskopano, pomisli Aleks,
izbezumljena, ali joj, nekoliko sekundi kasnije, poluotvoreno oko pošalje
zamagljenu sliku, koja izgleda kao da dolazi s neke planete udaljene čitave
svetlosne godine.
Njuši, bistri um, pokušava da razmišlja. To je neki hangar ili skladište.
Veliki prazan prostor, s difuznim svetlom koje dolazi odozgo. Pod je tvrd,
vlažan, oseća miris prljave kiše, ustajale vode, zato joj je tako hladno; to
mesto je natopljeno vodom.
Prvo čega se seti jeste muškarac koji je čvrsto steže uza sebe. Njegov
oštar, jak, životinjski miris, miris znoja. Često nam u tragičnim trenucima
padaju na pamet beznačajne misli: počupao mi je kosu, to joj je prvo palo na
pamet. Zamišlja svoju glavu s velikom čistom zonom, iščupana je cela šaka
kose. Brižne u plač. Ne plače, naime, toliko zbog te slike, koliko zbog svega

što ju je snašlo, zbog umora, bola. I straha. Plače, a teško je tako plakati, s
trakom zbog koje ne može da otvori usta, guši se, počinje da kašlje, a teško joj
je i da kašlje, zagrcne se, suze joj navru na oči. Utroba joj se prevrće od
mučnine. Ne može da povraća. Usta joj se pune nekakvom žuči koju je
prinuđena da proguta. Za to joj treba čitava večnost. Gadi joj se.
Aleks se napreže da diše, napreže se da shvati, analizira. Uprkos
beznadežnoj situaciji, pokušava da se malo pribere. Hladnokrvnost nije uvek
dovoljna, ali ste bez nje osuđeni na propast. Aleks pokušava da se smiri, da
uspori otkucaje srca. Da shvati šta joj se desilo, šta ona tu radi, zašto je tu.
Da razmisli. Boli je, a muči je i bešika, pritisnuta, puna. Što se toga tiče,
nikad nije bila naročito izdržljiva. Ne treba joj ni dvadeset sekundi da se reši:
opušta se i dugo mokri po sebi. To popuštanje nije poraz, pošto je ona tako
odlučila. Ako to ne uradi, dugo će se mučiti, možda će se satima previjati i to
će se na kraju ipak desiti. S obzirom na situaciju, ima mnogo drugih stvari
kojih treba da se plaši, to što joj se piški nepotrebna je prepreka. Samo što joj
je posle nekoliko minuta još hladnije, a nije na to mislila. Aleks se trese, i ne
zna više zašto, od hladnoće, straha. Vraćaju joj se dve slike: muškarac u
metrou, u dnu vagona, koji joj se smeška, i njegovo lice, dok je drži uza sebe,
tren pre nego što ju je gurnuo u kombi. Stvarno se povredila kad je pala na
pod.
U daljini se iznenada zalupe i zazveče neka metalna vrata. Aleks istog
časa prestane da plače. Osluškuje, napeta, na ivici nervnog sloma. A onda se
cimne i ponovo okrene na bok i zatvori oči, spremna da primi prvi udarac,
pošto će je on tući, zato ju je oteo. Aleks više ne diše. Iz daljine čuje kako se
čovek približava, bez žurbe, teškim korakom. Najzad se zaustavi ispred nje.
Između trepavica razaznaje njegove cipele, ulaštene cokule. On ništa ne kaže.
Nagne se ćutke nad nju, i dugo tako ostane, kao da bdi nad njom dok spava.
Ona se najzad odluči, otvori širom oči i podigne pogled ka njemu. Ruke su mu
na leđima, lice nagnuto, ne odaje nikakvu nameru, samo je nagnuto nad nju kao
nad… neku stvar. Posmatrana odozdo, glava mu je zastrašujuća, crne i guste
obrve natkriljuju i skrivaju deo očiju, ali tu je, pre svega, njegovo čelo, šire
od ostatka lica, kao da se preliva preko njega. Zbog njega deluje zaostalo,
primitivno. Zadrto. Traži pravu reč. Ne nalazi je.
Aleks bi htela nešto da kaže. Traka je sprečava u tome. U svakom slučaju,
palo bi joj na pamet samo: „Preklinjem vas… “ Smišlja šta bi mogla da mu
kaže ako je odveže. Stvarno bi htela da smisli nešto što nije usrdna molba, ali
joj ništa ne pada na pamet, nijedno pitanje, nijedan zahtev, ništa osim tog

preklinjanja. Reči ne dolaze, mozak joj se skamenio. I zbrkano misli: oteo ju
je, vezao, bacio ovde, šta će da radi s njom?
Aleks plače, ne može da se zauzda. Čovek se bez reči udalji. Ode do ugla
prostorije. Širokim pokretom ruke skine ciradu; ona ne može da vidi šta je
prekrivala. I opet ta čudesna, iracionalna molitva: nemoj da me ubije.
Čovek joj je okrenut leđima, odupire se nogama i vuče obema rukama,
idući unazad, nešto teško (neki sanduk?) što škripi po betonskom podu. Nosi
pantalone od tamnosive tkanine, širok, šljampav prugasti džemper, izgleda kao
da ga ima godinama.
Pošto je prešao unatraške nekoliko metara, prestane da vuče, podigne
pogled prema tavanici, kao da nišani, pa ostane tako, podbočen, kao da
razmišlja kako to da uradi. Najzad se okrene. I pogleda je. Priđe joj, sagne se,
spusti koleno pored njenog lica, ispruži ruku i naglim pokretom iseče lepljivu
traku koja joj steže gležnjeve. Onda njegova ručerda uhvati kraj selotejpa na
uglu njenih usana i grubo povuče. Aleks jaukne od bola. Dovoljna mu je jedna
ruka da je podigne na noge. Aleks, naravno, nije mnogo teška, ali ipak,
jednom rukom! Obuzme je nesvestica koja joj zahvati celo telo, krv joj se u
uspravnom položaju popne u glavu, ponovo se zatetura. Čelo joj seže do
muškarčevih grudi. On je uhvati čvrsto za rame i okrene. Ona ne stigne ništa
da kaže, već joj je naglim pokretom odvezao ručne zglobove.
Aleks tada prikupi hrabrost; ne razmišlja, izgovara reči koje joj prve
padnu na pamet:
„P… preklinjem… v… vas..
Ne prepoznaje rođeni glas. Osim toga, muca, kao kad je bila dete,
tinejdžerka.
Okrenuti su licem u lice, ovo je trenutak istine. Aleks toliko užasava
pomisao šta bi mogao da joj uradi da odjednom poželi da umre, odmah, da
ništa ne traži, nego da je ubije, ovog trena. Najviše se plaši tog čekanja u koje
ponire njena mašta, misli šta bi mogao da joj uradi, žmuri i vidi svoje telo,
kao da više nije njeno, vidi opruženo telo u istom onom položaju u kome je
bilo maločas; izranjavljeno je, obilno krvari, muči se. Kao da to nije ona, a
ipak jeste. Vidi sebe mrtvu.
Hladnoća, smrad mokraće, stidi se i plaši, šta će se desiti, samo da me ne
ubije, nemoj da me ubije.
„Skidaj se“, kaže čovek.
Dubok, siguran glas. I naređenje je takvo. Aleks zine, ali ne stigne da
izgovori ni jedan jedini slog: on je ošamari tako jako da krene u stranu, izgubi

ravnotežu, napravi jedan korak, pa još jedan i padne na pod, tresne glavom o
zemlju. Muškarac joj polako priđe i zgrabi je za kosu. To je užasno bolno.
Podigne je. Aleks oseća da će joj iščupati svu kosu, uhvati se obema rukama
za njegovu šaku, pokušava da je zadrži; noge joj, i protiv njene volje,
pronalaze snagu. Aleks ustaje. Kad je ošamari po drugi put, ne pušta joj kosu,
tako da joj telo samo poskoči, a glava joj se okrene za devedeset stepeni. To
užasno odzvanja, skoro ništa više ne oseća, otupela je od bola.
„Skidaj se“, ponovi čovek.„Skroz.“
I pusti je. Ošamućena, Aleks zakorači, pokuša da se zadrži, ponovo padne
na kolena, zauzda jauk. On priđe, nagne se. Iznad nje su njegovo debelo lice,
njegova teška, nesrazmerno velika glava, njegove sive oči…
„Jesi li razumela?“
Čeka odgovor. Zamahne raširenom šakom, a Aleks požuri da kaže„da“,
nekoliko puta, „da, da, da“, i smesta ustane, uradiće sve što traži samo da je
više ne tuče. Brzo, ne bi li shvatio da je u potpunosti, bez ostatka spremna da
ga posluša, skine majicu, strgne grudnjak, i žurno pretura po dugmadima na
farmerkama, kao da joj se odeća odjednom zapalila, želi da se brzo obnaži
kako je ne bi ponovo udario. Aleks se izvija, brzo skida sve što ima na sebi,
sve, baš sve, pa ustane, s rukama pored tela, i tek tada shvati šta je sve upravo
izgubila i nikad više neće povratiti. Njen poraz je potpun, skinuvši se tako
brzo, sve je prihvatila, pristala je na sve. Aleks je, u neku ruku, upravo umrla.
Osećaji su ponovo vrlo daleko. Kao da je izvan sopstvenog tela. Možda zbog
toga pronalazi snagu da upita:
„Štaho… hoćete?“
Tačno je da gotovo nema usne. Čak i kad se nasmeši, to je sve drugo samo
ne osmeh. U ovom trenutku to je upitan izraz lica.
„Šta imaš da ponudiš, kurvetino?“
Pokušao je da unese nezajažljivost u te reci, kao da iskreno pokušava da
je zavede. Za Aleks te reči imaju smisla. Te reči imaju smisla za sve žene.
Ona proguta pljuvačku. Pomisli: neće me ubiti. Mozak joj se obmotava oko
tog uverenja i čvrsto steže kako bi sprečio bilo kakvo protivrečenje. Nešto joj
jasno i glasno kaže da će je posle ipak ubiti, ali je čvor na njenom mozgu
stegnut čvrsto, čvrsto, čvrsto.
„Možete da me po… potucate“, kaže.
Ne, oseća da to nije to, da ne treba tako…
„Možete da me si… silujete“, doda. „Možete da radite bi… bilo šta…“
Osmeh mu se skamenio. On napravi korak unazad, malo se odmakne da bi

je pogledao. Od glave do pete. Aleks raširi ruke ne bi li pokazala da se nudi,
da se prepušta, ne bi li pokazala da se odriče svoje volje, da mu se predaje,
da je njegova, ne bi li dobila na vremenu. Vreme je u toj situaciji život.
Čovek je mirno proučava, pogled mu polako ide odozgo naniže, najzad se
dugo zadrži na njenom polnom organu. Ona se ne pomera, on malo nagne
glavu, upitnog izraza lica, Aleks se stidi onoga što jeste, što mu to pokazuje. I
šta će uraditi ako mu se ovo malo što ona može da da ne dopadne, ako mu nije
dovoljno? On onda odmahne glavom, kao da je razočaran, kao da su njegova
očekivanja izneverena, ne, nije dobro. I da bi to jasno pokazao, ispruži ruku,
uhvati Aleksinu desnu dojku između palca i kažiprsta i okrene tako brzo i tako
jako da se mlada žena istog trena presamiti i vrisne.
Pusti je. Aleks se drži za dojku, iskolačenih očiju, bez daha, prebacuje se
s noge na nogu, obnevidela je od bola. Suze joj poteku protiv njene volje kad
ga pita:
„Šta ćete… da uradite?“
Čovek se nasmeši, kao da hoće da je podseti na nešto što je očigledno:
„Tja… Gledaću te kako crkavaš, kurvetino.“
Onda iskorači u stranu, kao neki glumac.
I ona tada vidi. Iza njega. Na podu. Električnu bušilicu pored drvenog
sanduka, ne naročito velikog. Veličine tela.