ALEKS – TRECI DIO


Sve zna bolje od nje,

može sve sebi da dozvoli. Uvek je bio jači od nje, od samog početka. Uvek
joj je solio pamet. Poslednji put kad ga je videla, pošto je vadila kutiju pilula
za spavanje, zgrabio ju je u letu i rekao joj:
„Kakva je ovo sad opet glupost?“
Uvek se postavljao kao da joj je otac, duhovni savetnik, gospodar, kao da
ima vlast nad njenim životom. Tako je od početka.
„Je li? Kakve su ovo budalaštine?“
Oči su htele da mu iskoče. Užasno je naprasit. Da bi ga smirila, Aleks je
toga dana ispružila ruku i polako mu provukla prste kroz kosu; prsten joj se
zakačio za jedan pramen, prebrzo je povukla ruku, on je vrisnuo i ošamario je,
tek tako, pred svima. Stvarno se lako iznervira.
Za njega Aleksin nestanak… Biće prezadovoljan što ima mira. Proći će
najmanje dve ili tri nedelje pre nego što se zapita.
Pomislila je i na majku. Ne razgovaraju često, po mesec dana se ne čuju
telefonom. I majka će čekati da ona prva pozove.
A otac… Mora da je dobro imati oca u ovakvim trenucima. Zamišljati
kako će doći da vas oslobodi, verovati u to, nadati se tome, to sigurno
umiruje, ali i baca u očaj, Aleks nema pojma kako je imati oca. U normalnim
okolnostima nikad ne razmišlja o tome.
Ali ove misli su bile na samom početku njenog zatočeništva, sad više ne
bi mogla da formuliše dve suvisle ideje jednu za drugom, njen um nije više
sposoban za to, on samo registruje bol koji joj telo nanosi. Aleks je ranije
mislila i na posao. Kad ju je čovek oteo, upravo je prestala da radi na
određeno vreme. Htela je da dovrši ono što je trebalo da obavi usput, kod
kuće, jednom rečju, u životu. Ostavila je nešto novca na stranu, može da izdrži
dva ili tri meseca, bez problema, ona troši samo na ono najnužnije, zato nije
tražila nov posao. Niko je neće tražiti. Kad radi, kolege je ponekad zovu, ali
ih trenutno nema.
A nema ni muža, ni verenika, ni dečka. Tako stoje stvari s njom. Nema
nikoga.
Možda će se zabrinuti za nju nekoliko meseci nakon što ovde umre,
iscrpljena i luda.
Kada bi joj mozak još funkcionisao, Aleks ne bi znala ni koje pitanje da
postavi sebi: za koliko će dana umreti? U kakvim će mukama umreti? Kako
truli leš koji visi u vazduhu?
On trenutno čeka moju smrt, tako je rekao: „Gledaću te kako crkavaš.“ To
se upravo događa.

I odjednom se to uporno „zašto“ rasprslo kao mehur, Aleks je širom
otvorila oči. Prevrtala je tu ideju po glavi i ne znajući, i protiv svoje volje, i
ideja je proklijala, bez njenog znanja, poput neke odvratne i uporne biljke. U
glavi joj je takva zbrka, ko zna kako joj je sinulo. Kao električno pražnjenje.
Nije važno, sada zna.
To je otac Paskala Trarjea.
Njih dvojica nimalo ne liče, čovek bi pomislio da se i ne poznaju, toliko
su različiti. U stvari, možda imaju isti nos, kako joj to nije ranije palo na
pamet. To je on, nema nikakve sumnje, i to je vrlo loša vest za Aleks, pošto je
ubeđena da je rekao istinu, doveo ju je ovamo da umre.
On želi da ona umre.
Do sada je odbijala da istinski poveruje u to. To uverenje joj se ponovo
vraća u misli, potpuno netaknuto, kao u prvim trenucima, i zamandaljuje sva
vrata, topi njene poslednje, sićušne ostatke nade.
„Ah, to je to…“
Zaokupljena svojim strahom, nije čula da dolazi. Krivi vrat kako bi ga
videla, ali pre nego što uspe u tome, sanduk se polako zanjiše, a onda krene
da se okreće oko svoje ose. On ubrzo uđe u njeno vidno polje. Pored zida je,
spušta kavez. Kad se nađe na dobroj visini, zaveže konopac i priđe joj. Aleks
se mršti, jer je drugačiji nego inače. Ne gleda u nju, reklo bi se da gleda kroz
nju, i korača sasvim polako, kao da se boji da ne nagazi na minu. Sada kada
ga vidi iz veće blizine, stvarno ima sličnosti sa sinom, ima isti tvrdoglavi
izraz lica.
Zaustavio se na dva metra od kaveza, ne pomera se. Vidi kako vadi
mobilni telefon, čuje grebanje iznad sebe. Pokuša da se okrene, ali bez
uspeha, već je hiljadu puta pokušala, to je neizvodljivo.
Aleks se zaista loše oseća.
Čovek drži mobilni u ispruženoj ruci, smeška se; Aleks je već videla tu
grimasu koja ne najavljuje ništa dobro. Ponovo čuje grebanje iznad sebe, a
zatim škljocanje foto-aparata. On klima glavom, odobravajući ko zna šta, pa
se vrati u ugao prostorije i ponovo podigne kavez.
Pogled joj u tom trenutku privuče korpa od vrbovog pruća puna kroketa,
odmah pored nje. Čudno se njiše, poskakuje, maltene kao da je živa.
Aleks odjednom shvati. To nisu kroketi za mačke ili pse, kako je mislila.
To shvati kad ugleda glavu ogromnog pacova koja se pomalja preko ruba
korpe. Još dve tamne siluete u njenom vidnom polju pretrčavaju preko
poklopca kaveza, uz taj šum koji je već čula. Dve siluete se zaustavljaju i

provlače glavu između letvica, tačno iznad nje. Dva pacova, crnih, sjajnih
očiju, veća od prethodnog.
Aleks ne može da se obuzda: zaurla iz sveg grla.
Zato što on radi toga ostavlja krokete. A ne da bi ona jela. Nego da bi njih
privukao.
Neće je on ubiti.
Pacovi će.

12

Nekadašnja dnevna bolnica, potpuno opasana zidovima, Port de Kliši. Velika,
napuštena, dotrajala zgrada iz devetnaestog veka, zamenjena univerzitetskim
bolničkim centrom podignutim na drugom kraju predgrađa.
Ispražnjena je pre dve godine, to je sada napušteno industrijsko gradilište.
Firma nadležna za građevinski projekat obezbeđuje kompleks kako bi sprečila
bespravna useljenja, okupljanje beskućnika i ilegalnih imigranata. Uljeza i
nepoželjnih. Čuvar ima na raspolaganju stančić u prizemlju i dobija platu
kako bi nadzirao to mesto do početka radova, planiranog za četiri meseca.
Žan-Pjer Trarje, pedeset pet godina, bivši radnik bolničke službe
održavanja. Razveden. Nema dosije. Arman je pronašao njegov kombi
pošavši od jednog od prezimena koje su ponudili forenzičari. Lagranž,
majstor koji se specijalizovao za ugradnju PVC prozora i koji je prodao
celokupnu opremu kad je otišao u penziju, pre dve godine. Trarje je kupio
njegov kombi i samo je grubo, pomoću spreja, prefarbao reklamne natpise
koje je stavio Lagranž.
Arman je poslao mejlom fotografiju spojlera komesarijatu u toj četvrti,
odakle su poslali jednog policajca. Policijski podoficir Simone svratio je,
posle posla, do tog mesta, pošto mu je to bilo usput, i prvi put u životu zažalio
što je oduvek odbijao da kupi mobilni telefon. Umesto da se vrati kući, otrčao
je nazad u komesarijat, čvrsto ubeđen da je trag zelene boje na Trarjeovom
vozilu, parkiranom ispred nekadašnje bolnice, istovetan kao onaj na
fotografiji. Kamij je ipak želeo da bude načisto. Ne kreće se na Alamo bez
priprema. Poslao je jednog policajca da se neupadljivo popne na zid. Ovde je
noću previše mračno da bi se snimile fotografije, ali jedno je sigurno: nema
kombija. Trarje, po svemu sudeći, nije kod kuće. U njegovom stanu ne gori
svetio, nema ni traga od njegovog prisustva.
Čekaju da dođe kako bi ga ščepali, klopka je postavljena, sve je spremno.
Zauzeli su, dakle, mesta, nadziru kraj.
Bar dok se ne pojave sudije i komesar.
Sastanak na vrhu održava se u jednom od vozila bez policijskih obeležja
parkiranih na nekoliko stotina metara od glavnog ulaza.
Sudija je tip od tridesetak godina koji se preziva isto kao bivši državni
sekretar Žiskara D’Estena ili Fransoa Miterana: Vidar, verovatno njegov
deda. Vitak, suvonjav, nosi odelo na prugice, mokasine, zlatna dugmeta za

manšete. Ti detalji mnogo govore o njemu. Kao da se rodio u odelu s
kravatom. Ma koliko se trudili, ne možete da ga zamislite golog-golcatog.
Ukočen je kao da je progutao motku, uobražava da je zavodnik, jer ima vrlo
gustu kosu i razdeljak sa strane, kao agenti osiguranja koji maštaju da se bave
politikom. Izgleda kao budući matori kicoš.
Kada bi videla nekog takvog muškarca, Irena bi prsnula u smeh, prekrila
usta rukom i rekla Kamiju: „O bože, kako je lep! Zašto ja nemam tako lepog
muža?“
I izgleda da je prilično tupav. Poreklo, pomisli Kamij. Žuri mu se, hoće da
naredi juriš. Možda ima i nekog pešadijskog generala u rodoslovu, pošto hoće
što pre da se obračuna s Trarjeom.
„Ne možemo to da uradimo, to je glupo.“
Kamij je mogao da bude oprezniji, da pazi kako se izražava, ali se ovaj
dupeglavac od sudije sprema da stavi na kocku život jedne žene otete pre pet
dana, ni manje ni više. Le Gen na delu:
„Gospodine sudijo, videćete, inspektor Verhuven je ponekad malo… prek.
On naprosto hoće da kaže kako je verovatno pametnije da sačekamo povratak
tog Trarjea.“
Sudiji ni najmanje ne smeta preka narav Kamija Verhuvena. On čak hoće
da pokaže kako se ne boji nedaća, kako je čovek koji brzo donosi odluke i
stoji iza njih. Još bolje, strateg.
„Predlažem da upadnemo, oslobodimo taoca i sačekamo otmičara unutra.“
Suočen s ćutanjem kojim je propraćen njegov briljantni predlog, doda:
„Uhvatićemo ga u klopku.“
Svi su zapanjeni. On to očigledno protumači kao divljenje. Kamij je
najbrži:
„Otkud znate da je talac unutra?“
„Jeste li sigurni da je on otmičar?“
„Sigurni smo da je njegovo vozilo bilo u zasedi u vreme i na mestu
otmice.“
„Dakle, on je.“
Muk. Le Gen traži rešenje kako bi sprečio sukob, ali ga sudija preduhitri:
„Shvatam vaš stav, gospodo, ali vidite, stvari su se pro- menile…“
„Pretvorio sam se u uvo“, kaže Kamij.
„Oprostite mi što vam to ovako kažem, ali ovo više nije kultura krivca.
Danas imamo kulturu žrtve.“
Gleda čas jednog, čas drugog policajca, pa maestralno zaključi:

„Vrlo je pohvalno progoniti krivce, štaviše, to je dužnost. Ali nas, pre
svega, zanimaju žrtve. Ovde smo zbog njih.“
Kamij zine, ali nema vremena da reaguje, sudija je otvorio vrata
automobila, izlazi i okreće se. U ruci drži mobilni telefon, nagne se i, kroz
otvoreni prozor, pogleda Le Gena u oči.
„Pozvaću RAID.[2] Odmah.“
„Ovaj tip je totalni kreten“, kaže Kamij Le Genu.
Sudija još nije dovoljno daleko od kola, ali se pravi da nije ništa čuo.
Genetika.
Le Gen prevrne očima i uzme i sam telefon. Treba im pojačanje da pokrije
okolinu u slučaju da Trarje stigne baš u trenutku napada.
Nepun sat kasnije, svi su spremni.
Sada je pola dva ujutro.
Hitno su doneti kalauzi. Kamij ne poznaje Norbera, komesara RAID-a.
Kad se neko tako preziva, niko ne zna kako mu je ime; obrijana glava, nečujan
hod, Kamij ima utisak da ga je već video sto puta.
Pošto su proučeni planovi i satelitski snimci, pripadnici RAID-a su
raspoređeni na četiri mesta, jedna grupa je zadužena za krovove, jedna za
glavni ulaz, a dve za prozore. Pripadnici kriminalističke policije imaju
zadatak da opkole kraj. Kamij je postavio tri ekipe u kolima bez policijskih
oznaka na svim prilazima. Četvrta ekipa neupadljivo motri na otvor
podzemnog kanala, za slučaj da taj tip pokuša tuda da pobegne.
Kamiju se ne dopada ova operacija.
Norber je, pak, obazriv. Ne uzda se ni u komesara, ni u svog kolegu, ni u
sudiju, nego u svoju stručnost. Kada mu je postavljeno pitanje „Možete li da
zauzmete ovo mesto i oslobodite ženu koju drže unutra?“ (sudijine reči),
proučio je planove i obišao oko zgrade; trebalo mu je manje od osam minuta
da odgovori kako to mesto može da se zauzme. O svrsishodnosti i uputnosti ne
želi da se izjašnjava, to je drugo pitanje. To se jasno oseća po njegovom
ćutanju. Kamij je zadivljen.
Teško mu je, naravno, da sedi i čeka Trarjeov povratak kada zna da se
unutra nalazi žena, u uslovima koje se ne usuđuje ni da zamisli, ali je to, po
njegovom mišljenju, ipak bolje.
Norber uzmakne jedan korak, sudija napravi korak napred.
„Šta možemo da izgubimo ako ga sačekamo?“, pita Kamij.
„Vreme“, kaže sudija.
„A šta možemo da izgubimo ako smo obazrivi?“

„Možda jedan život.“
Čak i Le Gen okleva da se umeša. Kamij je odjednom sam. Napašće.
Juriš RAID-a predviđen je za deset minuta, trče na svoja mesta, obavljaju
poslednje provere.
Kamij odvodi na stranu policajca koji se popeo na zid:
„Ponovi mi kako je unutra?“
Policajac ne zna tačno šta da odgovori.
„Hoću da kažem (Kamij se malo iznervira), šta si video unutra?“
„Pa ništa, ona čuda koja se koriste za javne radove, jedan kontejner,
baraku, mašine, valjda za rušenje. U stvari, jednu mašinu…“
Kamija ta priča o mašini navede na razmišljanje.
Norber i njegovi ljudi nalaze se na svojim mestima i šalju signal. Le Gen
će krenuti za njima. Kamij je, međutim, odlučio da ostane kod ulaza.
Beleži kada tačno Norber započinje operaciju: 01.57. Iznad usnule zgrade
vide se svetla koja se pale i gase, čuje se bat koraka u trku.
Kamij mozga. Građevinske mašine, „čuda koja se koriste za javne
radove“…
„Ovde postoji prolaz“, kaže Luju.
Luj nabire obrve, traži pojašnjenje.
„Radnici, majstori, šta ja znam ko, dovoze mašine za buduće radove,
možda se već okupljaju na gradilištu. Dakle…“
„…ona nije ovde.“
Kamij nema vremena da odgovori, jer se Trarjeov beli kombi baš tada
pojavi na uglu ulice.
Počev od tog trenutka, stvari će se munjevito odvijati. Kamij će uleteti u
automobil kojim upravlja Luj, pozvaće četiri tima koja su opkolila kraj.
Započinju poteru. Kamij žonglira s radiom u kolima, javlja putanju kojom se
kreće kombi dok beži ka predgrađu. Nije brz, purnja, to je prastari model,
brekće, ma koliko želeo da juri, Trarje nikad neće uspeti da premaši
sedamdeset kilometara na sat. I pritom za upravljačem nije Fanđo. On okleva,
gubi dragocene sekunde, ide besmislenim putanjama, što Kamiju ostavlja
vremena da stegne mrežu. Luju, s druge strane, nije nimalo teško da se zalepi
za njega. Uskoro sva vozila, s uključenim rotacionim svetlima i sirenama koje
zavijaju, okružuju kombi koji pokušava da pobegne, to ubrzo postaje pitanje
sekundi. Kamij i dalje javlja položaj, Luj se približava zadnjem delu kombija,
s upaljenim svim svetlima ne bi li uplašio vozača i još više ga izbezumio;
stižu još dvoja kola, jedna s desne, druga s leve strane, četvrta su presekla

Periferni bulevar vozeći uporednom ulicom i sad stižu iz suprotnog smera.
Nema mu spasa.
Le Gen zove Kamija, koji razgovara stežući sigurnosni pojas.
„Jesi li ga uhvatio?“, pita.
„Samo što nisam!“, dere se Kamij.„A šta si ti uradio?“
„Ne daj da ti umakne! Devojka nije ovde!“
„Znam!“
„Šta?“
„Ništa!“
„Ovde nema nikoga, čuješ li?“, dere se Le Gen. „Nikoga!“
Kamij će ubrzo otkriti da je ovaj slučaj sav u slikama. Prva, u neku ruku,
početna slika jeste slika mosta iznad Perifernog bulevara na kome se Trarjeov
kombi naglo zaustavlja nasred kolovoza. Iza njega su dva policijska vozila, a
ispred njega treće, koje mu je preprečilo put. Policajci su izašli i nišane u
njega, zaklonjeni iza otvorenih vrata. Kamij takođe izađe, izvukao je oružje,
sprema se da mu vikne da stane kad vidi kako čovek izlazi iz kombija i s
mukom trči do ograde mosta i, ma koliko to čudno izgledalo, seda na nju,
okrenut prema njima, kao da ih čika.
Kad ga vide kako sedi na betonskoj ogradi, okrenut leđima prema
Perifernom bulevaru, klateći nogama, licem prema policajcima koji mu
polako prilaze, s oružjem uperenim u njega, svima je odmah jasno. To je ta
prva slika koja će ostati. Čovek gleda policajce koji mu prilaze.
Širi ruke, kao da hoće da da neku istorijsku izjavu.
Onda podigne noge. Vrlo visoko.
I zaljulja se unazad.
Pre nego što stignu do ograde, policajci čuju tresak njegovog tela,
smrskanog o auto-put, a već sledećeg trena i zvuk kamiona koji udara u njega,
škripu kočnica, trubljenje, gužvanje lima vozila koja ne uspevaju da izbegnu
sudar.
Kamij gleda. Ispod njega su zaustavljena vozila, s upaljenim svethma i
sva četiri žmigavca; okrene se, pretrči preko mosta, nagne se preko druge
ograde, čovek je ispod kamiona s prikolicom, vidi mu se polovina tela, pre
svega smrskana glava i krv koja se polako izliva na asfalt.
Za Kamija druga slika stiže dvadesetak minuta kasnije. Periferni bulevar
je potpuno zakrčen, ceo sektor izgleda fantazmagorično s rotacionim svetiima,
sirenama, trubama, kolima hitne pomoći, vatrogascima, policajcima,
vozačima, znatiželjnicima… To se dešava na mostu, u kolima, Arman diktira

Luju, koji beleži u telefon prikupljene podatke o Trar- jeu. Kamij je pored
njega, navukao je rukavice od kaučuka, u ruci drži mobilni telefon koji je
pronađen kraj leša i koji je nekim čudom izbegao točkove kamiona s
prikolicom.
Fotografije. Šest fotografija. Prikazuju nekakav drveni sanduk sa široko
razmaknutim letvicama koji visi u vazduhu. I mladu ženu, zatvorenu u njemu;
možda joj je trideset godina, ima ravnu, masnu i prljavu kosu, potpuno je
naga, sklupčana u tom prostoru koji je očigledno premali za nju. Na svakoj
slici gleda u fotografa. Oči su joj uokvirene tamnim kolutovima, pogled
unezveren. Crte su, međutim, nežne, ima lep setan pogled; u izuzetno je lošem
stanju, ali to ipak ne umanjuje činjenicu da je u normalnim okolnostima
verovatno prilično lepa. Ali trenutno sve fotografije pokazuju da ta zatočena
devojka, bila ona lepa ili ne, umire.
„Curica“, kaže Luj.
„Šta je tebi? Ima najmanje trideset godina!“
„Ma ne devojka. Kavez. Zove se ’curica’.“
I pošto se Kamij upitno namršti, on objasni:
„Kavez u kome ne može ni da se sedi, niti da se stoji.“
Luj je zastao. Ne voli da pokazuje koliko je obrazovan, zna da s
Kamijem… Ali Kamij mu, ovoga puta, iznervirano da znak: hajde, pričaj,
brzo.
„Tu telesnu kaznu uveo je Luj XI, mislim za verdenskog biskupa. On je
navodno ostao u njemu preko deset godina. To je jedna vrsta vrlo delotvornog
pasivnog mučenja. Zglobovi srastu, mišići atrofiraju… I čovek poludi.“
Vide se šake mlade žene koje čvrsto stežu dasku. Čoveku se od tih
fotografija prevrće stomak Na poslednjoj se vide samo gornji deo njenog lica
i tri ogromna pacova koji hodaju po poklopcu kaveza.
„Užas…“
Kamij baci telefon Luju, kao da se boji da se ne opeče.
„Pronađi datum i vreme.“
Za Kamija su te stvari… Luju trebaju četiri sekunde.
„Poslednja fotografija je snimljena pre tri sata.“
„A pozivi? Pozivi!“
Luj brzo kucka. Možda postoji način da se aparat locira, da se odredi
odakle je pozivano s njega.
„Poslednji poziv je bio pre deset dana…“
Ni jedan jedini poziv otkako je oteo devojku.

Tišina.
Niko ne zna ko je ta devojka, niti gde se nalazi.
A jedini ko je to znao upravo je poginuo, pregazio ga je kamion s
prikolicom.
Kamij odabira u telefonu dve fotografije mlade žene, od kojih je jedna ona
s tri ogromna pacova.
Piše poruku sudiji, koju forvarduje Le Genu:
„Kako sada da spasemo žrtvu kad je ’krivac’ mrtav?“

13

Kad je Aleks otvorila oči, pacov je bio naspram nje, na nekoliko centimetara
od njenog lica, toliko blizu da joj je izgledao tri ili četiri puta veći nego što je
stvarno bio.
Vrisnula je, on je šmugnuo nazad u korpu, a onda se ponovo brzo uzverao
uz konopac, ali je dugo tamo ostao, dvoumeći se kako da se ponaša i
njuškajući naokolo ne bi li procenio opasnost. I korist koju može da ima od
ove situacije. Opsovala ga je; neosetljiv na njen trud, pacov je ostao na
konopcu, okrenut naglavačke, nagnut ka njoj. Ta gotovo ružičasta njuška, te
sjajne oči i to sjajno krzno, ti dugi beli brkovi i taj rep bez kraja. Aleks se
sledila od straha, ne može da dođe do daha. Vikala je iz sveg grla, ali kako je
sada veoma slaba, morala je da prestane; dugo su se tako odmeravali.
On je na četrdesetak centimetara od nje, ne mrda, a onda oprezno siđe u
korpu i krene da jede krokete, bacajući često pogled na Aleks. S vremena na
vreme, obuzet iznenadnim strahom, brzo se povuče, kao da hoće da se skloni
na sigurno, ali se prilično brzo vrati, shvata, izgleda, kako nema razloga da je
se boji. Gladan je. To je odrastao pacov, mora da je dugačak skoro trideset
centimetara. Aleks se sklupčala u dnu kaveza, najdalje što može. Pilji u
pacova s upornošću koja je utoliko smešnija što treba da ga drži na razdaljini.
Pojeo je krokete, ali se nije odmah vratio u korpu. Krenuo je prema njoj.
Aleks ovoga puta nije vrisnula, zažmurila je, plakala je žmureći. Kad je
otvorila oči, pacova više nije bilo.
Otac Paskala Trarjea. Kako ju je pronašao? Da joj mozak ne radi tako sporo,
možda bi mogla da odgovori na to pitanje, ali su joj misli samo zamrznute
slike, nalik na fotografije, ništa se ne pomera. Uostalom, od kakvog je to sada
značaja? Treba da pregovara. Treba da smisli neku priču, nešto verodostojno
kako bi je pustio da izađe iz tog sanduka, a posle će se snaći. Aleks se priseća
svega što može, ali nema vremena da bolje razmisli. Upravo se pojavio drugi
pacov.
Veći.
Možda vođa. Krzno mu je mnogo tamnije.
I on nije došao preko konopca koji drži korpu od pruća, ne, on je došao
preko konopca koji drži kavez, stigao je tačno iznad Aleksine glave, i za
razliku od svog prethodnika, nije nimalo uzmakao kad je dreknula i opsovala
ga. Nastavio je da se spušta okomito ka kavezu, brzim, žustrim, isprekidanim

koracima, i spustio je dve prednje noge na poklopac. Aleks je osetila njegov
snažan miris, to je vrlo velik, vrlo sjajan pacov, vrlo dugih brkova, vrlo crnih
očiju, rep mu je toliko dug da se na tren provukao između letvica i dotakao joj
rame.
Vrisak. Pacov se okrenuo prema njoj, bez žurbe, a onda je hodao po dasci,
idući više puta tamo-amo. S vremena na vreme zastane, upilji se u nju, pa
nastavi da hoda. Kao da premerava. Aleks ga prati pogledom, potpuno
zgrčena, bez daha, srce hoće da joj iskoči.
To je zbog mog mirisa, pomisli. Zaudaram na prljavštinu, mokraću,
povraćku. Nanjušio je strvinu.
Pacov se uspravio na zadnje noge, njuši iznad sebe. Aleks prati pogledom
konopac.
Dolaze još dva pacova da se spuste na kavez.

14

Pomislilo bi se da je gradilište na mestu nekadašnje bolnice zauzela neka
filmska ekipa. RAID je otišao, stručne službe su razvukle na desetine metara
kablova, reflektori na nogarima preplavljuju dvorište svetlom. Usred noći
smo, a ni jedan jedini centimetar nije u mraku. Bezbedne staze, kojima možete

da idete ne izlažući se opasnosti da nešto poremetite, obeležene su crveno-
belim plastičnim trakama. Tehničari prikupljaju tragove.

Treba utvrditi da li je Trarje proveo devojku ovuda kad ju je oteo.
Arman mnogo voli kad ima sveta. Za njega je gužva, pre svega, zaliha
cigareta. Samouvereno se provlači između onih od kojih je previše često
žicao i, pre nego što oni stignu da upozore novajlije, sakuplja količinu
dovoljnu za četiri dana.
U dvorištu dovršava cigaretu čiji mu poslednji milimetri prije prste i
zbunjeno posmatra svu tu pometnju.
„I?“, upita Kamij, „Sudija nije ostao?“
Arman je stvarno pokušao da ga zadrži, ali je dovoljno pametan, zna da
treba biti strpljiv.
„Nemoj mi reći da nije bio ni na Perifernom bulevaru“, nastavi Kamij.
„Šteta, ne viđa se svaki dan da kamion s prikolicom uhvati zločinca. S druge
strane…“
Kamij napadno pogleda na sat, Arman mirno zuri u svoje cipele, dok je
Luj, izgleda, potpuno zaokupljen oblikom jedne građevinske mašine.
„S druge strane, u tri ujutru sudija mora da knjava, treba ga razumeti. S
obzirom na to koliko gluposti pravi, život mu je stvarno naporan.“
Arman baci sićušan opušak uzdahnuvši.
„Šta je? Šta sam rekao?“, upita Kamij.
„Ništa“, odgovori Arman, „ništa nisi rekao. Dobro, hoćemo li nešto da
radimo?“
U pravu je. Kamij i Luj se probiju do Trarjeovog stana, koji su takođe
zaposeli forenzičari; kako on nije naročito velik, trude se da ne smetaju jedni
drugima.
Verhuven najpre pogleda naokolo. Skroman, čist stan, prilično uredno
složeno posuđe, alat poredan kao u izlogu neke prodavnice „Uradi sam“ i
ogromne zalihe piva. Dovoljne da se napije cela Nikaragva. Nema, međutim,
nijednog papira, nijedne knjige, nijedne sveske, to je stan nepismenog čoveka.

Jedino što je neobično na toj slici jeste tinejdžerska soba.
„Sin, Paskal…“, kaže Luj pogledavši svoje beleške.
Za razliku od ostatka stana, ta soba godinama nije spremana: ustajao
vazduh, vlažno rublje koje zaudara na buđ. Konzola za igre XBOX 360 i
profesionalni džojstik prekriven debelim slojem prašine. Tu je i snažan
računar, veliki monitor, jedino je on obrisan, verovatno rukavom, u nekoliko
poteza. Jedan tehničar već pregleda hard-disk, koji će biti odnet radi
podrobne analize.
„Igre, igre, igre“, kaže momak. „Internet veza…“
Kamij sluša šta on govori dok pregleda sadržaj plakara koji stručnjaci
fotografišu.
„I porno-sajtovi. Pravi informatičar, igre i pornići. Moj klinac je isti
takav.“
„Trideset šest godina.“
Oni se okrenu ka Luju.
„Sin ima toliko godina“, kaže Luj.
„Naravno“, kaže tehničar, „to malo menja situaciju…“
Kamij razgleda Trarjeov arsenal u plakaru. Čuvar budućeg gradilišta
krajnje je ozbiljno shvatao svoju ulogu: bejzbol palica, upletena volovska
žila, bokser, sigurno je išao u rigorozne obilaske, čudo da nisu pronašli i
pitbula.
„Ovde je Trarje bio pitbul“, kaže Kamij Luju, koji se to glasno zapitao.
Onda se obrati tehničaru:
„I šta još?“
„Mejlovi. Malo. Nema ih mnogo. S obzirom na pravopis…“
„Isti je kao tvoj sin?“, upita Kamij.
Tehničar se ovoga puta uvredi. Drugo je kad on to kaže.
Kamij priđe monitoru. I zaista, koliko vidi, to su bezazlene poruke, s
gomilom pravopisnih grešaka.
Kamij navuče rukavice od kaučuka koje je Luj pružio i uzme fotografiju
izvađenu iz fioke komode. Slika verovatno snimljena nekoliko meseci ranije,
pošto je momak na gradilištu koje čuva njegov otac, kroz prozor se
prepoznaje dvorište s mašinama. Nije lep, prilično je visok i mršav,
neprijatno lice, poduži nos. Seti se fotografija devojke u kavezu. Izmučena, ali
lepa. To dvoje baš i nisu neki par.
„Deluje tupavo“, otme se Kamiju.

15

Pala joj je na pamet rečenica koju je negde čula. Kad vidiš jednog pacova,
znači da ih ima deset. Već ih je sedam. Potukli su se oko konopca, ali
prvenstveno oko kroketa. Zanimljivo je da oni najveći nisu i najproždrljiviji.
Oni su pre stratezi. Dva pacova pogotovo. Potpuno neosetljivi na Aleksino
urlanje, na psovke, prilično se dugo zadržavaju na poklopcu kaveza. Užasne
se kad se usprave na zadnje noge i njuše u svim pravcima. Ogromni su, grozni.
Kako vreme prolazi, neki postaju nametljiviji, kao da su shvatili da ona ne
predstavlja opasnost. Postaju sve smeliji. Predveče je jedan, srednje veličine,
hteo da pređe preko jednog svog rođaka i pao je u kavez, na Aleksina leđa.
Zgrozila se zbog tog dodira, vrisnula je, kolonija pacova se nakratko
pokolebala, ali pometnja nije dugo trajala. Posle nekoliko minuta, svi su opet
bih tu, gusto zbijeni. Ima jedan – Aleks misli da je mlad – kome se mnogo žuri,
proždrljiv je, prilazi joj sasvim blizu da je onjuši, ona uzmiče, uzmiče, a on se
neprestano primiče, ustukne samo kad ona drekne iz sve snage ili ga pljune.
Trarje dugo nije dolazio, najmanje dan-dva, možda i duže. Protiče još
jedan dan, kad bi samo znala koliko je sati, koji je dan… Čudno joj je što ne
dolazi, što propušta tri, četiri sastanka zaredom. Brine je što bi mogla da
ostane bez vode. Mnogo štedi i, na sreću, juče nije mnogo popila, ostalo joj je
skoro pola boce, ali je računala da će joj obnoviti zalihe. Pacovi su takođe
manje uzbuđeni kad imaju krokete, kad im ponestanu, postaju nervozni,
nestrpljivi.
Paradoksalno, Aleks je u panici zato što je Trarje napušta. Zato što je
ostavlja u njenom kavezu da umre od gladi i žeđi, pod budnim okom tih
pacova koji samo što se nisu još više osmelili. Najveći je već pažljivo
posmatraju zabrinjavajućim pogledom, ona tim pacovima pripisuje ružne
namere.
Otkako se prvi pojavio, ne prođe više od dvadeset minuta a da neki ne
dođe da trčkara tamo-amo po kavezu, da se uspentra uz konopac kako bi
proverio da li je ostalo još kroketa.
Neki se ljuljaju u korpi od vrbovog pruća zureći u nju.

16

Sedam ujutru.
Komesar je odveo Kamija na stranu.
„Nemoj baš što na um to na drum, je l’ važi?“
Kamij ništa ne obeća.
„Ovo obećava…“, zaključi ironično Le Gen.
I zaista. Kad stigne sudija Vidar, Kamij ne odoli tome da iskoristi priliku,
da pokaže fotografije mlade žene na zidu izjavivši:
„Pošto obožavate žrtve, gospodine sudijo, bićete oduševljeni. Ova je
stvarno odlična.“
Tako izložene, uvećane fotografije podsećaju na sadistički voajerizam.
Stvarno su mučne. Ovde je bezmalo luđački pogled mlade žene ograničene na
vodoravnu liniju koju čine dve razmaknute letve, tamo celo telo, sklupčano i
sputano, kao prelomljeno, nagnute glave, pribijene uz poklopac kaveza, ovde
opet, u krupnom planu, njene šake s noktima koji krvare, verovatno zato što je
grebala drvo. Onda opet šake, boca vode koju ima na raspolaganju prevelika
je da bi prošla između letava, čovek zamišlja zatočenicu kako pije s dlana,
halapljivo poput neke brodolomnice. Sigurno je nikad nije puštao iz kaveza,
jer u njemu vrši nuždu, a i umazana je. I prljava, ugruvana, vidi se da je
dobila batine, da je pretučena, verovatno silovana. Sve je utoliko strašnije što
je još živa. Čovek se ne usuđuje da zamisli šta je čeka.
Ipak, iako ga Kamij izaziva, sudija Vidar ostaje miran pred tim prizorom,
gleda fotografije, jednu po jednu.
Svi ćute. A svi su Arman, Luj i šestorica istražitelja koje je doveo Le Gen.
Nije mala stvar obezbediti toliko ljudi u tako kratkom roku.
Sudija korača pored fotografija, glupavog i ozbiljnog izraza lica. Izgleda
kao državni sekretar koji otvara izložbu. Mladi krelac koji se ponaša kao skot,
pomisli Kamij, ali nije kukavica, pošto mu ponovo priđe.
„Inspektore Verhuvene“, kaže, „vi osporavate moju odluku da zauzmemo
Trarjeovo prebivalište, a ja osporavam način na koji vi od početka vodite
istragu.“
A kada Kamij zine, sudija ga prekine podigavši vrlo visoko ruku, s
dlanom okrenutim prema napred:
„Ne slažemo se, ali predlažem da rešavanje nesuglasica ostavimo za
kasnije. Ma šta vi mislili o tome, čini mi se da hitno treba da pronađemo…

ovu žrtvu.“
Nema sumnje da je skot, ali sposoban skot. Le Gen pusti da dve-tri
sekunde proteknu u tišini, a onda se nakašlje. Sudija, međutim, ponovo uzme
reč, okrenuvši se prema ostalima:
„Dozvolićete mi takođe, gospodine komesare, da čestitam vašim ljudima
zato što su tako brzo locirali Trarjea na osnovu tako oskudnih podataka. To je
za svaku pohvalu.“
Naravno, malo preteruje.
„Je l’ ovo predizborna kampanja?“, upita Kamij. „Uvek se ovako
ponašate?“
Le Gen se ponovo zakašlje. Ponovo zavlada tišina. Luj gricka usne
naslađujući se, Arman se smeška svojim cipelama, ostali se pitaju šta ih je
ovo snašlo.
„Inspektore“, odgovori sudija, „poznata mi je vaša radna biografija.
Poznata mi je i vaša lična priča, tesno povezana s vašim poslom.“
Luju i Armanu se ovoga puta zaledi osmeh ria usnama. Kamijev i Le
Genov um su u stanju najveće pripravnosti. Sudija je prišao Kamiju, ne
previše kako se ne bi stekao utisak da ga gleda s visine.
„Ako imate osećaj da se ovaj slučaj… kako bih rekao… previše odražava
na vaš privatni život, ja ću to prvi razumeti.“
Upozorenje je jasno, pretnja jedva prikrivena.
„Siguran sam da komesar Le Gen može da dodeli ovaj slučaj nekome ko
to ne doživljava toliko lično. Ali-ali-ali- -ali-ali… (ovoga puta raširi ruke
kao da pridržava oblake), ali… ja se uzdam u vas, inspektore. S punim
poverenjem.“
Za Kamija je to sada potpuno izvesno: ovo je smrad od čoveka.
Kamij je hiljadu puta shvatio kako se osećaju slučajni zločinci, ljudi koji
su ubili bez predumišljaja, u nastupu besa, zaslepljenosti, uhapsio je desetine
takvih. Muškarce koji su zadavili ženu, žene koje su prebile muža, sinove koji
su gurnuli oca kroz prozor, prijatelje koji su pucali u prijatelje, komšije koje
su pregazile komšijinog sina, i traži u pamćenju slučaj pobcijskog inspektora
koji je potegao službeno oružje da ispali sudiji metak u čelo. Umesto toga,
ništa ne govori. Samo klimne glavom. To ga staje ogromnog truda, jer je
sudija upravo napravio prostačku aluziju na Irenu, ali se prisiljava da ćuti baš
zato što je jedna žena oteta i što se zarekao da će je pronaći živu. Sudija to
zna, sudija to shvata i očigledno koristi to ćutanje.
„Dobro“, kaže vidno zadovoljan. „Mislim da sada kada je ego ustupio

mesto osećaju dužnosti možete da se vratite na posao.“
Kamij će ga ubiti. Siguran je u to. Ubiće tog tipa kad-tad. Golim rukama.
Sudija se okrene ka Le Genu, trudi se da popravi utisak:
„Naravno, gospodine komesare“, kaže brižljivo podešenim glasom,
„obaveštavaćete me o svemu.“
„Dve stvari su hitne“, objasni Kamij svom timu. „Treba najpre napraviti
portret ovog Trarjea, proniknuti u njegov život. Tamo ćemo pronaći trag te
devojke, možda i njen identitet. To je najveći problem, još ne znamo ništa o
njoj, ne znamo ko je ona i, samim tim, zašto ju je oteo. To nas dovodi do druge
tačke, jedini trag koji imamo jesu imena koja se nalaze u njegovom telefonu i
u kompjuteru njegovog sina koji je on koristio. To je već staro nekoliko
nedelja, sudeći po istoriji na kompjuteru, ali to je sve što imamo.“
To je malo. Jedino što se u tom trenutku pouzdano zna zabrinjava. Niko ne
može da kaže šta je Trarje nameravao da uradi s tom devojkom kad ju je
zatvorio u taj okačeni kavez, ali sad kad je on mrtav, njoj, nesumnjivo, nije
ostalo još mnogo vremena da živi. Niko ne definiše prirodu opasnosti, to se
zove dehidratacija, izgladnjivanje, zna se da je to bolna, beskrajno duga smrt.
Da i ne pominjemo pacove. Marsan se oglasi prvi. To je forenzičar koji će
biti posrednik između Verhuvenove brigade i forenzičara koji rade na tom
slučaju.
„Čak i ako je pronađete živu“, kaže on, „dehidratacija može da ostavi
nepopravljive neurološke posledice. Mogli biste da pronađete biljku.“
On ništa ne uvija. U pravu je, pomisli Kamij. Ja se ne usuđujem zato što se
bojim, a strah mi neće pomoći da pronađem tu devojku. Trgne se.
„Kombi?“, pita.
„Pažljivo pretražen prošle noći“, odgovori Marsan pogledavši beleške.
„Pronađene su vlasi kose i krv, imamo, dakle, žrtvin DNK, ali, pošto ona
nema dosije, još ne znamo ko je.“
„Foto-robot?“
Traije je nosio, u unutrašnjem džepu, sinovljevu fotografiju, snimljenu na
nekom vašaru. U društvu je devojke koju drži za vrat, ali je fotografija
umazana krvlju, a i snimljena je iz daljine. Devojka je prilično debela, nisu
sigurni da se radi o istoj. Fotografije u telefonu više obećavaju.
„Trebalo bi da rezultat bude prilično dobar“, kaže Marsan. „Ovo je jeftin
telefon, ali imamo dobre snimke lica, iz raznih uglova, imamo skoro sve što
nam treba. To ćete imati popodne.“
Analiza prostora je takođe važna. Ali snimci su napravljeni iz blizine,

ponekad iz velike blizine, vidi se malo toga od prostorije u kojoj je mlada
žena zatočena. Stručnjaci su ih skenirali, premerili, analizirali, napravili
projekcije, istražili…
„I dalje ne znamo kakva je to zgrada“, objašnjava Marsan. „Na osnovu
vremena kada su snimci napravljeni i kvaliteta svetla, znamo sa sigurnošću da
je okrenuta prema seve- roistoku. To je izuzetno čest slučaj. Na snimcima
nema perspektive, dubine, nemoguće je, dakle, odrediti veličinu prostorija.
Svetio pada odozgo, pretpostavljamo da je tavanica visoka najmanje četiri
metra. Možda i više, ne znamo. Pod je betonski, verovatno plavljen. Svi
snimci su napravljeni na prirodnom svetlu, možda nema struje. Što se tiče
materijala koji je otmičar koristio, malo toga se vidi, nema ničeg vrednog
pomena. Sanduk je od neobrađenog drveta, kakvo se često sreće, sklopljen je
pomoću običnih šrafova, okačen je o standardnu kariku od inoksa, isto važi za
konopac koji se vidi, obična konoplja, ništa posebno. Pacovi, a priori, nisu
domaće životinje. Skloni smo, dakle, pretpostavci da je to neka prazna,
napuštena zgrada.
„Datum i vreme na fotografijama pokazuju da je Trarje tamo odlazio
najmanje dvaput dnevno“, kaže Kamij. „Zona je, dakle, ograničena na pariška
predgrađa.“
Ljudi oko njega klimaju glavom, slažu se, Kamij jasno vidi da su svi već
znali ovo što je upravo rekao. Zamisli sebe kod kuće, s Duduš, ne želi više da
bude tu, trebalo je da prepusti slučaj Morelu kad se vratio. Zažmuri. Treba da
se pribere.
Luj predloži da Arman napravi kratak opis mesta na osnovu elemenata
kojima raspolažu i da ga podeli po celom Il de Fransu, uz napomenu da je
hitno. Kamij se složi: da, naravno. Ne zanose se. Informacije su toliko
oskudne, mogle bi da se odnose na više od polovine zgrada, jer prema
podacima koje je Arman dobio u prefekturama, u pariškom regionu postoje
šezdeset četiri objekta klasifikovana kao „industrijska gradilišta“, ne
računajući nekoliko stotina napuštenih kuća i raznih zgrada.
„Štampi ni reč?“, upita Kamij pogledavši Le Gena.
„Šališ se?“
Luj je krenuo hodnikom ka izlazu, ali se vraća nazad. Zabrinut.
„Ipak…“, kaže Kamiju. „Zar ne mislite da je prilično komplikovano
napraviti curicu? Zar to ne zahteva preveliku erudiciju za nekoga kao što je
Trarje?“
„Ma ne, Luje, ti si preveliki erudita za Trarjea! On nije napravio ’curicu’,

taj termin si ti upotrebio, to je lep istorijski termin, koji pokazuje da si
obrazovan, ali on nije napravio curicu. On je napravio kavez. I taj kavez je
premalen.“
Le Gen je zavaljen u svoju direktorsku fotelju. Žmuri dok sluša Kamija, čovek
bi se zakleo da spava. On se tako koncentriše.
„Žan-Pjer Trarje“, kaže Kamij, „rođen 11. oktobra 1953, ima pedeset tri
godine. Kvalifikovani monter, dvadeset sedam godina staža u radionicama
koje imaju veze s aeronautikom (počeo je u Sid Avijasionu 1970). Otpušten
kao tehnološki višak 1997, dve godine nezaposlen, dobija posao na
održavanju u bolnici Rene-Pontibio, ponovo masovni otkazi, ponovo
otpuštanje, ponovo nezaposlen, ali 2000. dobija mesto čuvara napuštene
fabrike. Iseljava se iz svog stana i odlazi tamo da živi.“
„Nasilan?“
„Grub. U njegovom radnom dosijeu pominju se tuče i slične stvari, ima
kratak fitilj. Bar tako misli njegova žena. Rozelina. Oženio se njom 1970.
Dobili su sina, Paskala, koji se rodio iste godine. Ovde postaje zanimljivo,
vratiću se na to.“
„Ne“, prekine ga Le Gen, „pređi odmah na to.“
„Sin je nestao. U julu prošle godine.“
„Pričaj.“
„Čekam dodatne informacije, ali, ukratko rečeno, Paskal je maltene sve
uprskao, osnovnu i stručnu školu, šegrtovanje, posao. Uprskao je sve što je
mogao da uprska. Fizikališe, radi selidbe i slično. Nema stalni posao. Otac
uspeva da ga zaposli u bolnici gde radi (to se dešava 2000), postaju kolege.
Zajedno su otpušteni naredne godine – radnička solidarnost. Kad otac dobije
mesto čuvara 2002, sin dolazi da živi s njim. Podsetiću vas da Paskal ipak
ima trideset šest godina! Videli smo njegovu sobu u očevom stanu. Konzola za
video-igre, posteri fudbalera i tvrdi pornići na internetu. Ako se izuzmu
desetine praznih konzervi od piva ispod kreveta, prava adolescentska soba.
Da ne bi bilo zabune, u romanima se u ovakvim slučajevima ispred reči
’adolescent’ dodaje pridev ’nezreli’. I – paf! – u julu 2006. otac prijavljuje
sinovljev nestanak.“
„Istraga?“
„Ako se to može tako nazvati. Otac se brine. S obzirom na okolnosti,
policija se ne bavi tim slučajem. Sin je pobegao s nekom ženskom, poneo je
odeću, lične stvari i novac s očevog računa u banci, šeststo dvadeset tri evra,
jasno ti je onda… I tako oca upućuju na prefekturu. ’Odeljenje za potragu za

nestalim licima na zahtev porodice’. Traže ga u okolini, ali bez uspeha. U
martu se potraga proširuje na celu teritoriju zemlje. Opet ništa. Trarje galami,
traži da se to okonča. I tako mu, početkom avgusta, godinu dana posle
sinovljevog nestanka, izdaju ’potvrdu o neuspeloj potrazi’. Sina do ovog
trenutka još nema. Pretpostavljam da će se pojaviti kad sazna da mu je otac
mrtav.“
„A majka?“
„Traije se razveo 1984. U stvari, žena se razvela od njega: porodično
nasilje, zlostavljanje, alkoholizam. Sin je ostao s ocem. Izgleda da su se njih
dvojica lepo slagali. Bar do trenutka kad je Paskal rešio da zbriše. Majka se
preudala, živi u Orleanu. Gospođa… (gleda u beležnicu, ne može da
pronađe), dobro, nije važno, u svakom slučaju, tražio sam da je pronađu,
dovešće je.“
„Još nešto?“
„Da, Trarje je imao službeni mobilni. Njegov poslodavac želi da mu bude
dostupan u svakom trenutku, čak i kad je na drugom kraju gradilišta. Analiza
poziva pokazuje da ga maltene nije ni koristio, skoro svi pozivi bili su
upućeni poslodavcu ili vezani za ’potrebe službe’, kako se kaže. A onda
iznenada počinje da telefonira. Ne mnogo, ali je to nešto novo. Odjednom se
desetak imena pojavljuje u imeniku, to su ljudi koje zove jedanput, dvaput,
triput…“
„Pa?“
„Pa to silno telefoniranje počinje dve nedelje pre izdavanja potvrde o
’neuspeloj potrazi’ za njegovim sinom i naglo prestaje tri nedelje pre
devojčine otmice.“
Le Gen nabira obrve. Kamij iznosi svoj zaključak:
„Trarje smatra da policija ništa ne radi i sam pokreće istragu.“
„Ti misliš da je njegov sin odmaglio s našom devojkom, s devojkom u
kavezu.“
„Da, mislim.“
„Rekao si mi da je devojka na fotografiji debela. Naša nije debela.“
„Debela, debela… Možda je smršala, otkud ja znam. U svakom slučaju,
mislim da je to ista devojka. A ako me pitaš gde je Paskal, to…“

17

Hladnoća je dosad zadavala Aleks velike muke. Septembar je prilično blag,
ali se ona ne pomera i pothranjena je. A postalo je još gore. Zato što je
odjednom, za samo nekoliko sati, nastupila jesen. Hladnoća koju je osećala
zbog iscrpljenosti sada je posledica temperature koja je pala za nekoliko
stepeni. Po svetlosti koja ulazi kroz velika staklena okna, reklo bi se da je
nebo prekriveno oblacima. Aleks je onda čula kako prvi naleti vetra uleću u
sale; vetar fijuče, bolno zavija, čovek bi pomislio da to cvili neki očajnik.
I pacovi gledaju uvis, mrdaju brkovima više nego pre. Stubovi vode
obrušili su se iznenada na zgradu, koja je tut- njala i škripala kao brod koji će
svakog časa potonuti. I pre nego što je Aleks shvatila šta se dešava, svi
pacovi su se spustili niza zidove u potrazi za kišnicom koja je počela da se
sliva. Ovoga puta, izbrojala ih je devet. Nije sigurna da su uvek isti. Tu je, na
primer, onaj veliki, crno-riđi, koji se nedavno pojavio, ostali ga se boje,
videla je kako se valja u bari, potpuno sam. Prvi se ponovo popeo. Prvi se
vratio na konopac. To je jedan uporan pacov.
Mokar pacov je još strašniji od suvog, krzno mu je onda prljavije, pogled
oštriji, pa je utisak da vreba još izraženiji. Kad je mokar, njegov dugi rep
deluje lepljivo, izgleda kao zasebna životinja, kao zmija.
Kišu je zamenila oluja, a vlagu hladnoća, Aleks je skamenjena, pošto ne
može da se pomera, oseća se kao da joj kožu zapljuskuju talasi, to nije jeza,
već prava-pravcata drhtavica. Zubi joj cvokoću, vetar nadire u sale s takvom
silinom da kavez počinje da se okreće oko svoje ose.
Crno-riđi pacov, koji se sam uspentrao uz konopac, trčkara po poklopcu, a
onda se zaustavi i uspravi na zadnje noge. Verovatno je dao znak za
okupljanje, jer se u narednim sekundama skoro svi pacovi ponovo penju: ima
ih svuda, na poklopcu, desno, levo, u korpi koja se ljulja.
Munja obasja salu, skoro svi pacovi se usprave i upere istovremeno
njuške u nebo, kao da su naelektrisani, pa krenu da trče naokolo; ne, nisu
izbezumljeni zbog oluje, to je neka vrsta plesa. Očarani su.
Samo je veliki crno-riđi pacov ostao na dasci koja je najbliže Aleksinom
licu. Pruža glavu ka njoj, rogači oči, pa se najzad uspravi; crvenkasti trbuh mu
je naduven, ogroman. Ciči i mlatara prednjim nogama, koje su ružičaste. Ali
Aleks vidi samo kandže.
Ovi pacovi su stratezi. Shvatili su da gladi, žeđi i hladnoći treba dodati

strah. Ciče uglas. Da bi je zaplašili. Aleks zapljuskuje ledena kiša koju
donosi vetar. Prestala je da plače, drhti. Razmišljala je o smrti kao o spasu,
alih perspektiva da je pacovi izgrizu, pomisao da će biti pojedena…
Koliko dana hrane predstavlja ljudski leš za desetak pacova?
Užasnuta, Aleks krene da vrišti.
Ali sada joj, prvi put, iz grla ne izlazi nikakav zvuk.
Iscrpljenost je dokrajčuje.

18

Dok je Kamij podnosio izveštaj, Le Gen se uspravio, protegao, napravio je
nekoliko koraka po kancelariji, a onda je ponovo seo i zauzeo položaj
zamišljene debele sfinge. Kamij je video da je komesar zauzdao nešto poput
zadovoljnog smeška u trenutku kad je ponovo zauzeo svoje mesto. Verovatno
je zadovoljan što je uradio svakodnevnu gimnastiku, pomisli. To radi dva-tri
puta dnevno, ustane, ode do vrata, pa se vrati. Ponekad čak četiri puta. Njegov
trening počiva na gvozdenoj disciplini.
„U Traijeovom telefonu ima sedam ili osam zanimljivih imena“, nastavi
Kamij. „Neka je zvao više puta. Uvek je postavljao ista pitanja. Istraživao je
sinovljev nestanak. Kada bi otišao kod njih, pokazao bi im fotografiju na
kojoj je njegov sin s devojkom na vašaru.“
Kamij je lično video samo dva svedoka, Luj i Arman su videli ostale.
Svratio je u Le Genovu kancelariju da bi mu podneo izveštaj, ali se nije vratio
na odeljenje zbog komesara, već zbog bivše gospođe Trarje, koja je došla iz
Orleana. Dovezla ju je žandarmerija.
„Trarje je verovatno pronašao njihove adrese na osnovu sinovljevih
mejlova. Ima ih svakakvih.“
Kamij gleda svoje beleške.
„Izvesna Valeri Tuke, trideset pet godina, školska drugarica koju je Paskal
Trarje petnaest godina bezuspešno pokušavao da povali.“
„Uporan je.“
„Otac ju je zvao nekoliko puta da pita zna li šta se desilo s njegovim
sinčićem. Ona kaže da je taj momak potpuno izgubljen. ’Prostačina’. Ako
sačekaš nekoliko minuta, priznaje: ’Iskreno govoreći, luzer. Stalno je
pokušavao da zadivi devojčice idiotskim pričama.’ Ukratko, budala. Ali
dobroćudna. U svakom slučaju, nema pojma šta je bilo s njim.“
„Još nešto?“
„Imamo i izvesnog Patrika Žipjena, vozača i kurira u firmi za pranje
rublja, drugara s kojim se Paskal Trarje kladio na konje. Ni on nema nikakvih
vesti o Trarjeu mlađem. Ne zna ništa o devojci s fotografije. Pa onda drugar iz
starijih razreda osnovne škole Toma Vaser, komercijalista. A onda jedan bivši
kolega s posla. Didije Kotar, magacioner s kojim je radio u jednom preduzeću
za katalošku prodaju. Uvek isto: otac pozove, dođe i gnjavi ljude. I naravno,
niko se odavno nije čuo s njegovim sinom. Oni najobavešteniji znaju da je

umešana neka devojka. To je senzacionalna vest, Paskal Trarje ima devojku.
Njegov drugar Vaser puk’o je od smeha kad je čuo da „konačno ima neku“.
Njegov kolega vozač i kurir potvrđuje da se svima popeo na vrh glave sa
svojom Natali, ali niko ne zna kako se Natali preziva, pošto je nikome nije
pokazao.“
„Opa…“
„Ne, to nije tako neobično. Upoznao ju je sredinom juna i zbrisao je s
njom mesec dana kasnije. Nije imao vremena da je upozna s prijateljima.“
Obojica se zamisle. Kamij iščitava beleške, mršti se, s vremena na vreme
pogleda prema prozoru, kao da traži odgovor na neko pitanje, pa se ponovo
zadubi u beležnicu. Le Gen ga dobro poznaje. Zato malo sačeka, pa kaže:
„Hajde, pričaj.“
Kamiju je neprijatno, a to se ne događa često.
„Pa dobro, reći ću ti iskreno… Ne sviđa mi se ta devojka.“
Istog trena podigne obe ruke da zakloni lice.
„Znam, znam! Znam, Žane. Ona je žrtva! Žrtva se ne dira! Ali pitaš me šta
mislim i ja ti kažem.“
Le Gen se uspravio u svojoj fotelji, nalaktio se na sto.
„To je skroz bezveze, Kamiju.“
„Znam.“
„Ta devojka je nedelju dana zatočena u kavezu, kao neki vrabac, na visini
od dva metra.
„Znam, Žane…“
„…na fotografijama se jasno vidi da umire…“
„Da…“
„Oteo ju je tip koji je nepismeni kreten, grubijan, alkoholičar…“
Kamij samo uzdahne.
„…koji je zatvara u kavez prepušten pacovima…“
Kamij se opredeljuje za tužno klimanje glavom.
„…i koji se radije baca s Perifernog bulevara nego da nam je preda…“
Kamij samo žmuri kao neko ko ne želi da vidi razmere katastrofe koju je
izazvao.
„…a tebi se ’ta devojka ne sviđa’? Jesi li to rekao još neko- me ili je to
ekskluzivna vest za mene?“
Ali kad se Kamij ne buni, kad ništa ne govori, još gore, kad se ne brani,
Le Gen zna da se nešto dešava. Nešto neobično. Muk. A onda Kamij polako
doda:

„Ne razumem kako to da niko ne prijavljuje nestanak te devojke.“
„O bože! Pa ima na hilj…“
„…ade takvih, znam, Žane, na hiljade ljudi koje niko ne traži. Ali ipak…
Taj tip, taj Trarje je budaletina, slažemo li se?“
„Slažemo.“
„Nije baš prefinjen.“
„Najblaže rečeno.“
„E pa objasni mi onda zašto je toliko ljut na tu devojku. I zašto se okomio
na nju na taj način.“
Le Gen podigne pogled, ne razume.
„Istražuje sinovljev nestanak, a onda kupi daske, napravi sanduk, pronađe
prostoriju u kojoj može danima da drži tu devojku zatočenu, pa je otme,
zatvori, polako ubija, foto- grafiše kako bi bio siguran da se sve odvija kako
treba… I ti misliš da su to mušice!“
„Nisam to rekao, Kamiju.“
„Ma jesi, to si rekao, ili mu bar dođe na isto! Tek tako mu je palo na
pamet. Ta ideja se tek tako rodila u njegovom mozgu montera, rekao je sebi:
kako bi bilo da pronađem žensku koja je zbrisala s mojim sinom i zatvorim je
u drveni kavez!? A mi slučajno ne možemo da utvrdimo identitet te devojke!
On, koji je glup ko noć, pronašao ju je bez problema, a mi ne možemo!“

19

Više maltene i ne spava. Previše ju je strah. Aleks se uvija u