ALEKS – DRUGI DIO


Kamij pažljivo razgleda i proučava plan Pariza. U kućepazi- teljkinom
prisustvu policajac koga su poslali iz komesarijata objašnjava znatiželjnicima
i susedima kako ne moraju da ostanu, osim ako nemaju da izjave nešto ključno
u vezi s otmicom. Otmica! To je atrakcija, nešto poput predstave. Nedostaje
glavna zvezda, ali ne smeta, dovoljan je dekor, već je i to fantastično. Celo
veče ponavljaju tu reč, kao u nekom selu, ne mogu da dođu sebi od čuda, ali
ko, ko, ko, ma ne znam, kažem ti, neka žena, koliko sam razumeo, ali
poznajemo li je, reci, poznajemo li je? Glasina se naduvava, čak i deca silaze
da vide, trebalo bi da spavaju u ovo doba, ali su svi u četvrti uzbuđeni zbog te
neobične situacije. Neko pita hoće li doći televizija, neprestano postavljaju
ista pitanja policajcu na straži, ostaju, dokoni, po čitavih četvrt sata, čekaju ko
zna šta, samo da bi bili prisutni u slučaju da se nešto konačno desi, ali ništa se
ne dešava, i tako glasina malo-pomalo splašnjava, zanimanje opada, kasno je,
prošlo je nekoliko sati, noć je postala još tegobnija, atrakcija se pretvara u
remećenje mira, s prozora poleću prve žalbe, sada bi voleli da spavaju, hoće
tišinu.
„Treba samo da pozovu policiju“, otme se Kamiju.
Luj je mirniji, kao i uvek.
Na planu je podvukao ulice koje se slivaju ka mestu otmice. Četiri
moguća puta kojima je žena mogla da ide pre nego što je oteta. Trg Falgjer ili
Bulevar Paster, Ulica Viže-Lebren ili, u suprotnom smeru, Ulica Kotanten.
Mogla je da uhvati i autobus, osamdesetosmicu ili devedesetpeticu. Stanice
metroa su prilično daleko od mesta otmice, ali ostaje i ta mogućnost. Perneti,
Plezans, Volonter, Vožirar…
Ako ni sutra ništa ne pronađu, moraće da prošire perime- tar, pročešljaju
još širi krug u potrazi za bilo kakvom informacijom, ali će za to morati da
sačekaju da ovi kreteni ustanu, moraće da sačekaju sutrašnji dan, kao da imaju
vremena.
Otmica je zločin sasvim posebne vrste: žrtva vam nije pred očima, kao
kod ubistva, treba da je zamislite. Kamij upravo to pokušava da uradi. Ispod
njegove olovke pojavljuje se ženska silueta koja korača ulicom. Malo se
odmakne: previše je elegantna, izgleda kao žena iz visokog društva. Kamij
možda stari kad crta takve žene. Dok razgovara telefonom, žvrlja, kreće iz
početka. Zašto misli da je mlada? Kidnapuju li se starice? Prvi put je zamišlja

ne kao ženu, nego kao devojku. „Neka devojka“ je oteta u Ulici Falgjer.
Nastavlja da crta. Ima farmerke, kratku kosu, tašnu preko ramena. Ne. Novi
crtež, sada je u kratkoj suknji, ima velike grudi. Žvrlja, iznerviran. Vidi je kao
mladu, ali je zapravo ne vidi. A kad je vidi, to je Irena.
U njegovom životu nije bilo druge žene. Retke prilike koje se pružaju
muškarcu njegove visine, osećaj krivice, gađenje prema samom sebi i strah od
onoga što nosi ponovno uspostavljanje normalnog odnosa sa ženama – njegove
seksualne potrebe zavisile su od previše uslova koji su morali da se steknu, a
to se nije desilo. U stvari, jeste, jednom. Izvukao je iz neprilike devojku koja
je nešto zabrljala. Zažmurio je. Video je olakšanje u njenom pogledu, ništa
više, u tom trenutku. A onda ju je slučajno sreo, nedaleko od svoje kuće. Piće
na terasi restorana La Marin, pa večera, neminovno su se upustili u igru,
popeli su se da popiju još jedno piće, i onda… U normalnim okolnostima to
nije nešto što pošten policajac može da prihvati. Ali stvarno je bila fina, nije
bila konformista, činilo se da iskreno želi da mu zahvali. Kamij je to posle
ponavljao sebi ne bi li se opravdao. To što nije takao neku ženu više od dve
godine bilo je, samo po sebi, razlog, ali nedovoljan. Loše je postupio.
Romantično i mirno veče, mislio je da ne mora da veruje osećanjima. Saznala
je za njegov slučaj, u brigadi su svi znah da je Verhuvenova žena ubijena.
Skinula se dok je govorila obične, svakodnevne stvari, i odmah se bacila na
njega, bez predigre. Gledali su se u oči, Kamij je zažmurio samo na kraju, nije
mogao drugačije. Sretnu se s vremena na vreme, stanuje nedaleko od njega.
Mogla bi da ima četrdeset godina. I petnaest centimetara više od njega. Ana. I
pronicljiva je: nije prespavala kod njega, rekla je da bi više volela da se vrati
kući. Kamija je to poštedelo tuge, dobro je uradila. Kad se sretnu, ponaša se
kao da se ništa nije desilo. Poslednji put je bilo ljudi, a ona mu je čak stegla
ruku. Zašto sad misli na nju? Da li je to tip žene koju bi muškarac poželeo da
otme?
Kamij se onda okreće, u mislima, otmičaru. Čovek može da ubije na razne
načine i iz raznih razloga, ali sve otmice liče jedna na drugu. I jedno je
izvesno: da biste nekoga oteli, treba da uzmete zalet. Možete to, naravno, da
uradite u naletu nadahnuća, u iznenadnom napadu gneva, ali to je prilično
retko i osuđeno da brzo propadne. U većini slučajeva, počinilac se
organizuje, planira, brižljivo priprema.
Statistika nije naročito povoljna, prvi sati su ključni, izgledi za
preživljavanje brzo opadaju. Talac je glomazan, čovek ubrzo poželi da ga se
otarasi.

Luj zove prvi. Telefonirao je svim vozačima autobusa koji su bili u smeni
između sedam i pola deset uveče. Probudio ih je, jednog po jednog.
„Vozač osamdesetosmice koji je vozio poslednju turu“, kaže Kamiju,
prekrivši telefon. „Oko devet. Seća se devojke koja je požurila da uhvati
autobus, pa se predomislila.“
Kamij odlaže olovku, podiže glavu.
„Koja stanica?“
„Pasterov institut!“
Žmarci niz kičmu.
„Zašto je se seća?“
Luj prenese pitanje.
„Lepa je“, kaže Luj.
Ponovo poklopi telefon.
„Stvarno lepa.“
„Ah…“
„I siguran je za vreme. Mahnuli su jedno drugom, nasme- šila mu se, rekao
joj je da je to poslednji autobus za to veče, ali je ona radije krenula pešice
Ulicom Falgjer.“
„Kojom stranom?“
„Desnom kad se spušta.“
Dobar pravac.
„Opis?“
Luj traži preciznije podatke, ali ne može bogzna šta da zaključi.
„Neodređen. Vrlo neodređen.“
To je problem s devojkama koje su stvarno lepe: čovek je očaran, ne
zagleda ih pažljivo. Seća se jedino očiju, usta ili zadnjice ili sve te tri stvari,
ali da se seti šta je nosila, to već… To je nevolja s muškarcima koji svedoče,
žene su preciznije. Jedan deo noći Kamij prevrće po glavi takve misli.
Oko pola tri ujutru uradili su sve što je moglo da se uradi. Sad im ostaje da se
nadaju da će se uskoro nešto desiti, nešto od čega će moći da krenu, zahtev za
otkup, koji će otvoriti novu mogućnost. Pronađen leš koji će zatvoriti sve
druge. Bilo kakav trag, nešto za šta bi se uhvatili.
Ako mogu, treba, naravno, hitno da identifikuju žrtvu. Centrala je zasad
izričita: još nije prijavljen nestanak nijedne osobe čiji bi opis mogao da
odgovara toj ženi.
Nema ničeg u blizini mesta otmice.
A već je prošlo šest sati.

5

To je sanduk s prorezima. Letvice su razmaknute desetak centimetara; jasno se
vidi šta je unutra. Zasad nema ničega, prazan je.
Čovek je zgrabio Aleks za rame, steže je neverovatno snažno i odvlači do
sanduka. Onda se okrene na drugu stranu i ponaša kao da ona nije više tu.
Bušilica je, u stvari, električni odvijač. Odšrafljuje jednu letvicu na gornjoj
strani sanduka, a zatim još jednu. Okrenut je leđima prema njoj, nagnut.
Njegov debeli crveni potiljak orošen je znojem… Neandertalac, prođe Aleks
kroz glavu.
Ona stoji tik iza njega, malo pozadi, naga, s jednom rukom preko grudi i
skupljenom šakom druge ruke na polnom organu, jer ju je i dalje sramota, čak
i u takvim okolnostima, što je suludo kad se bolje razmisli. Trese se od zime
od glave do pete, čeka, nimalo se ne opire. Mogla bi nešto da pokuša. Da se
zaleti u njega, udari ga, potrči. Skladište je pusto i ogromno. U dnu, na
petnaestak metara ispred njih, nalazi se nekakav otvor, nalik na rupetinu, mora
da su na ulazu u tu prostoriju stajala velika klizna vrata, danas ih više nema.
Dok čovek odšrafljuje letvice, Aleks pokušava da ponovo pokrene
moždane vijuge. Da li da pobegne? Udari ga? Pokuša da mu otme tu bušilicu?
Šta će da uradi kad povadi šrafove iz tog svog sanduka? Rekao je da će je
gledati kako crkava, ali šta to tačno znači? Kako će da je ubije? Uviđa kakav
je zabrinjavajući put njen um prešao za samo nekoliko sati. Od „Neću da
umrem“ stigla je do „Samo da to brzo uradi“. U trenutku kada to shvati, dese
se dve stvari. Prvo, javi joj se jedna jednostavna, odlučna, uporna misao: ne
predaj se, ne pristaj, odupri se, bori se. Drugo, čovek se okrene, spusti
odvijač pored sebe i pruži ruku da je uhvati za rame. Sine joj misteriozna
odluka i ona potrči ka otvoru na drugom kraju prostorije. Čovek je zatečen,
nije stigao da se pomeri. Za nekoliko mikrosekundi preskočila je sanduk i trči,
bosa, najbrže što može. Nema više hladnoće, nema više straha, pokreće je
želja da pobegne, izađe odatle. Tlo je ledeno, tvrdo, klizavo, jer je vlažno,
sirov, hrapav beton, ah ona ništa ne oseća, trk ju je doslovno usisao. Kiša je
nakvasila tlo, voda šljiska dok Aleksina stopala prelaze preko ustajalih bara.
Ne okreće se, ponavlja sebi „trči, trči, trči“, ne zna da li je i čovek potrčao za
njom. Brža si. To je izvesno. On je star, težak, ti si mlada, vitka. Živa si.
Aleks stigne do otvora, uspori na jedvite jade, tek toliko da vidi, levo od
sebe, u dnu prostorije, još jedan otvor, sličan onom kroz koji je upravo

prošla. Sve prostorije su istovetne. Gde je izlaz? Nije ni pomislila da bi
potpuno naga napustila tu zgradu, izletela na ulicu. Srce joj lupa kao ludo.
Aleks žarko želi da se okrene, izmeri prednost koju ima u odnosu na tog
čoveka, ali, pre svega, žarko želi da izađe odavde. Treća sala. Aleks se ovoga
puta zaustavi, bez daha, i umalo se ne sruši na licu mesta. Ne, ne može da
veruje. Nastavlja da trči, ali suze već naviru, evo je na kraju zgrade, ispred
nje je otvor koji sigurno vodi napolje.
Zazidan.
Niz široke crvene cigle sliva se malter koji ih povezuje i koji nije
uglačan, već samo nabacan navrat-nanos, da zapuši rupe. Aleks pipa cigle;
oznojene su, isto kao ona. Zatvorena je. Hladnoća se silovito obrušava na nju;
ona udara pesnicom po ciglama, počinje da urla, možda će je čuti s druge
strane. Urla, ne može da nađe reći. Pustite me napolje. Preklinjem vas. Aleks
lupa jače, ali se umori, pa se potpuno priljubi uza zid, kao uz neko drvo, kao
da hoće da se stopi s njim. Više ne vrišti, nema više glasa, to je samo
preklinjanje zaglavljeno u grlu. Tiho jeca i ostaje tako, zalepljena za zid kao
neki plakat. Onda naglo ućuti, jer oseća čovekovo prisustvo, odmah iza sebe.
Nije žurio, mirno joj prilazi, čuje kako se približavaju njegovi poslednji
koraci. Aleks se više ne mrda. Koraci se skamene. Čini joj se da čuje njegov
dah, ali to je njen sopstveni strah. Bez reči je zgrabi za kosu, tipično za njega:
kosa. Uhvati punu šaku, koliko može da mu stane u ruku, i grubo povuče.
Aleksino telo poleti unazad, ona tresne na leđa, priguši vrisak. Zaklela bi se
da je paralisana, počinje da ječi, ali je on ne pušta da ostane tu. Udari je
snažno nogom u rebra pa je, pošto se ne kreće dovoljno brzo, udari ponovo,
još jače.
„Đubre.“ Aleks zaurla, zna da ovo neće prestati, zato skupi svu snagu kako
bi se sklupčala. Pogrešna računica. Udaraće je sve dok ga ne posluša; ponovo
je šutne, vrhom cipele, ovoga puta u bubrege. Aleks zaurla od bola, pridigne
se na lakat i podigne ruku u znak predaje. Taj potez jasno govori: prestanite,
uradiću sve što hoćete. On nepomično stoji, čeka. Aleks je ustala, posrče,
zanosi se, tetura, umalo ne padne, odmiče u cikcak. Pošto ne ide dovoljno
brzo, šutne je u zadnjicu i ona posle nekoliko metara ponovo padne, na
stomak, ali ponovo ustane, raskrvavljenih kolena, i nastavi da korača.
Brže. Gotovo je, ne mora više ništa da traži. Aleks se predala. Korača ka
prvoj prostoriji, prolazi kroz otvor, sad je spremna. Potpuno je iscrpljena.
Stigavši do velikog sanduka, okrene se ka njemu. Klati rukama, zaboravila je
na stid. Ni on se više ne pomera. Šta je poslednje rekao, koje su bile njegove

poslednje reći? „Gledaću te kako crkavaš, kurvetino.“
On gleda sanduk. Aleks ga takođe gleda. To je tačka bez povratka. Ono što
će uraditi, ono na šta će pristati, neće moći da se promeni. To je
nepopravljivo. Nikad više neće moći da se vrati nazad. Silovaće je? Ubiće
je? Da li će je ubiti pre ili posle? Da li će se dugo mučiti? Šta hoće ovaj
krvnik koji ništa ne govori? Odgovore na svoja pitanja dobiće za nekoliko
minuta. Ostaje samo jedna zagonetka.
„Re… Recite mi“, zamoli usrdno Aleks.
Šapatom, kao da ga moli da joj se poveri.
„Zašto? Zašto baš ja?“
Čovek se mršti kao neko ko ne govori njen jezik i pokušava da dokuči
smisao njenog pitanja. Aleks mahinalno pruži ruku iza sebe, prsti joj dotaknu
hrapavo drvo sanduka.
„Zašto ja?“
Čovek se polako nasmeši. To odsustvo usana…
„Zato što tebe hoću da gledam kako crkavaš, kurvetino“, kaže kao da je to
očigledno.
Izgleda da je siguran da je jasno odgovorio na pitanje.
Ona zažmuri. Teku joj suze. Htela bi da ponovo vidi svoj život, ali se ništa
ne pojavljuje, prsti joj više ne dodiruju drvo sanduka, spustila je ćelu šaku
kako bi se zadržala da ne padne.
„Hajde…“, kaže on ljutito.
I pokaže na sanduk.
Aleks nije više ona kad se okrene, to više nije ona kad opkorači sanduk,
nema više ničeg njenog u tom telu koje se sklupčava. Evo je, razmaknutih
stopala, da bi joj svaka noga bila na po jednoj letvici, čvrsto je obgrlila
kolena rukama, kao da je taj sanduk njeno poslednje utočište, a ne njen
mrtvački kovčeg.
Čovek priđe i posmatra sliku te nage devojke šćućurene na dnu sanduka.
Razrogačenih očiju, zadivljen, onako kako bi entomolog posmatrao neku retku
vrstu. Deluje ushićeno.
Najzad frkne i uzme odvijač.

6

Kućepaziteljka im je ostavila kućicu i otišla da legne. Cele noći je hrkala kao
motorna testera. Ostavili su novac za kafu. Luj je dodao kratku poruku da joj
zahvali.
Tri sata je. Sve ekipe su otišle. Šest sati posle otmice rezultat bi stao u
kutiju šibica.
Kamij i Luj su na pločniku. Otići će kući, istuširati se i odmah ponovo
naći.
„Hajde“, kaže Kamij.
Ispred njih je taksi stanica. Kamij odbije.
„Ja neću, malo ću da pešačim.“
Razdvajaju se.
Kamij je bezbroj puta skicirao tu devojku, onako kako je zamišlja, dok
korača pločnikom, mašući vozaču autobusa. Stalno je kretao iz početka zato
što je u njoj uvek bilo pomalo Irene. Dovoljno je da pomisli na to, pa da mu
pozli. Ubrzava korak. Ta devojka je neko drugi. Eto šta treba da kaže sebi.
Tu je, pre svega, ta užasna razlika: ona je živa.
U ulici je mirno, prođe tek poneko vozilo.
Pokušava da pronađe logiku. Logika ga i muči, od samog početka. Nećete
oteti nekoga nasumice, najčešće kidnapujete nekoga koga poznajete. Ponekad
malo, ali dovoljno da imate bar jedan motiv. Zasigurno, dakle, zna gde ona
stanuje. Kamij to ponavlja sebi već više od jednog sata. Ubrzava korak. Nije
je oteo iz njenog stana ili ispred njene kuće zato što to nije bilo moguće. Ne
zna se zašto, ali to nije bilo moguće, da jeste, ne bi to uradio ovde, na ulici, sa
svim rizicima koje to podrazumeva. A on je to ovde uradio.
Kamij ubrzava i njegove misli drže tempo njegovih koraka.
Postoje dve mogućnosti: tip je prati ili čeka. Prati je u kombiju? Ne. Ona
ne ide autobusom, već pločnikom, a on je prati u kombiju? Polako? Vrebajući
trenutak kada će… To je potpuno blesavo.
Čeka je, znači, u zasedi.
Poznaje je, zna kojim putem ide, treba mu neko mesto odakle može da je
vidi kako dolazi… i zaleti se kako bi skočio na nju. A to mesto mora da bude
pre onog gde ju je oteo, pošto je ulica jednosmerna. Ugleda je, ona prođe
pored njega, on je sustigne, otme.
„Ja tako vidim stvari.“

Kamij često tako priča naglas sam sa sobom. Nije dugo udovac, ali se
navike usamljenog muškarca brzo stiču. Zato nije tražio od Luja da pođe s
njim, izgubio je osećaj za timski rad, predugo je sam, predugo prežvakava
jedno te isto i misli samo na sebe. Posvađao bi se. Ne dopada mu se kakav je
postao.
Hoda nekoliko minuta prevrćući po glavi ove misli. Traži. On je od onih
koji mogu tvrdoglavo da istrajavaju u grešci sve dok im događaji ne daju za
pravo. Za prijatelja je to gadna mana, ali je za policajca značajna vrlina.
Prođe jednu ulicu, produži drugom, ništa se ne dešava. A onda mu nešto
privuče pažnju.
Ulica Legranden.
Šlepa uličica, ne duža od tridesetak metara, ali dovoljno široka da vozila
mogu da se parkiraju s obe strane. Da je on otmičar, tu bi se parkirao. Kamij
produži, pa se vrati do ulice. Na raskrsnici je zgrada. U prizemlju apoteka.
Podigne glavu.
Dve kamere snimaju izlog apoteke.
Prilično brzo nailaze na snimak belog kombija. Gospodin Bertinjak je
ljubazan do granice ljigavosti, on je od onih trgovaca koji obožavaju da
pomažu policiji. Kamij se zbog takvih ljudi uvek malo unervozi. Gospodin
Bertinjak sedi ispred džinovskog kompjuterskog monitora u sobi iza
laboratorije. Ne izgleda kao apotekar, ali se tako ponaša. Kamij se razume u
to, otac mu je bio apotekar. U penziji je izgledao kao apotekar u penziji. Umro
je pre nepunih godinu dana. Iako je mrtav, Kamij nije odoleo da ne pomisli
kako izgleda kao mrtav apotekar.
Gospodin Bertinjak pomaže, dakle, policiji. Zato je voljan da ustane i
otvori inspektoru Verhuvenu u pola četiri ujutru.
I nije zlopamtilo, apoteka Bertinjak je pet puta pljačkana. On ima
tehnološki odgovor na to što apoteke sve više mame dilere. Svaki put kupi
novu kameru. Danas ih ima pet, dve napolju, za sve delove pločnika, ostale
unutra. Trake se čuvaju dvadeset četiri sata, kad taj rok prođe, automatski se
brišu. Gospodin Bertinjak voli svoju opremu. Presrećan je, nije tražio sudski
nalog da bi pokazao kako ona radi. Trebalo mu je samo nekoliko minuta da
prikaže deo slepe uličice koji pokriva kamera; ne vidi se bogzna šta, samo
donji deo vozila parkiranih duž pločnika i točkovi. U dvadeset jedan sat i
četiri minuta stiže beli kombi, koji se parkira i primakne dovoljno da vozač
može da vidi celu Ulicu Falgjer. Kamij bi voleo da njegova teorija bude
potvrđena (on to mnogo voli, obožava da bude u pravu), ali i da se više vidi,

jer se vozilo na snimku koji je zaustavio gospodin Bertinjak svodi na spojlere
i prednje točkove. Na osnovu toga zna više o načinu i vremenu otmice, ali ne i
o otmičaru. Na snimku se ništa ne dešava. Baš ništa. Premotava.
Kamij ipak ne može da se odluči da ode. Nervira ga što mu je otmičar
nadohvat ruke, a ta kamera glupo snima detalj koji nikoga ne zanima… U
dvadeset jedan i dvadeset sedam minuta kombi odlazi iz slepe ulice. I kockice
se u tom trenutku uklope.
„Tamo!“
Gospodin Bertinjak ponosno glumi studijskog tehničara. Vrati snimak.
Ovde. Kamij priđe ekranu, traži da uveća. Gospodin Bertinjak na delu. U
trenutku kad se kombi ispar- kirava, na spojleru se jasno vidi da je vozilo
prefarbano, još se vide tragovi slova koja su se nalazila na bočnim stranama.
Ali ne mogu da se pročitaju. Jedva se razaznaju. Osim toga, vodoravno ih
preseca gornji rub ekrana, to je granica polja koje snima nadzorna kamera.
Kamij traži da mu apotekar odštampa na papiru i ovaj mu predusretljivo da
USB na koji je kopirao ceo film. S maksimalnim kontrastom, odštampani
motiv izgleda ovako nekako:

Liči na Morzeovu azbuku.
Spojler se očešao o nešto, razaznaju se i jedva primetni tragovi zelene
farbe.
Posao za forenzičare.
Kamij se najzad vraća kući.
Ovo veće ga je prilično potreslo. Penje se stepenicama. Stanuje na
četvrtom spratu, nikad se ne vozi liftom, iz principa.
Uradili su šta su mogli. Sada sledi ono najstrašnije. Čekanje. Da neko
prijavi nestanak neke žene. To može da traje dan-dva, ili duže. A za to
vreme… Kad je Irena oteta, nije prošlo ni deset sati pre nego što su je
pronašli mrtvu. Do sada je već prošlo više od polovine tog vremena. Da je
forenzičko odeljenje pronašlo neki upotrebljiv trag, već bi to znao. Kamiju je
poznata ta tužna i spora muzika, muzika tragova koje treba proveriti, taj rat
iscrpljivanja koji traje užasno dugo i kida živce.
Razmišlja o toj beskonačno dugoj noći. Mrtav je umoran. Ima tek toliko
vremena da se istušira, popije nekoliko kafa.

Nije zadržao stan u kome je živeo s Irenom, nije hteo, pomalo mu je teško
padalo da je pronalazi svuda po kući, ostanak je zahtevao nepotrebnu hrabrost
koju je trebalo uložiti u nešto drugo. Kamij se zapitao da li je život posle
Irenine smrti pitanje hrabrosti, stvar volje. Kako da ostanete na nogama,
potpuno sami, kad se sve oko vas ruši? Osećao je potrebu da zaustavi
sopstveni pad. Osećao je da ga taj stan gura u beznađe, ali nije imao hrabrosti
da ga napusti. Pitao je oca (ali on i jasni odgovori na pitanja…), pa Luja, koji
je odgovorio: „Da bi čovek ostao na nogama, treba da pusti. “ Izgleda da je to
iz taoizma. Kamij nije bio siguran da je dobro razumeo odgovor.
„Basna o hrastu i trsci, ako vam se tako više sviđa.“
Kamiju se tako više sviđalo.
Iznenada je prodao stan. Od pre tri godine stanuje na Keju Valmi.
Uđe u stan. Duduš odmah dođe. Ah da, tu je i Duduš, tigrasto mače.
„Udovac s mačkom. Zar ne misliš da je to pomalo stereotip?“, pitao je
Kamij. „Da ne preterujem, kao i uvek?“
„Zavisi od mačke, zar ne?“, odgovorio je Luj.
U tome je ceo problem. Zbog ljubavi, težnje ka skladu, mimikrije,
sramežljivosti, ko će ga znati zašto, Duduš je ostala neverovatno mala za
svoje godine. Ima lepu njušku, krive noge kao kauboj i sićušna je. Čak ni Luj
nije imao objašnjenje za to, što pokazuje kolika je to zagonetka.
„Da i ona ne preteruje?“, upitao je opet Kamij.
Veterinar, koga je pitao, bio je zapanjen kad mu je Kamij doneo mačku i
postavio pitanje u vezi s njenom veličinom.
U koje god doba da se vrati kući, Duduš se probudi, ustane i dođe da ga
vidi. Ove noći, ovog jutra, Kamij je samo počeše po leđima. Ne gori baš od
želje da otvori srce. Mnogo je za jedan dan.
Najpre otmica neke žene.
Zatim susret s Lujem u takvim okolnostima. Dođe mu da se zapita da li je
Le Gen…
Kamij se naglo zaustavi.
„Kreten.“

7

Aleks je ušla u sanduk, zgurila se, sklupčala.
Čovek je stavio poklopac, zašrafio ga, a zatim se odmakao da se divi
svom delu.
Aleks ima nagnječenja od glave do pete, celo telo joj je zahvatila
drhtavica. To joj je potpimo suludo, ali ne može da porekne ono što je jasno
kao dan: u tom sanduku se, u neku ruku, oseća spokojno. Kao u nekom
skloništu. Proteklih sati je sve vreme zamišljala šta će s njom, šta će da joj
uradi, ali osim grubosti koju je pokazao prilikom otmice, osim šamara koje
joj je opalio… Dobro, to nije zanemarljivo, Aleks još boli glava od tih
šamara, toliko su bili jaki, ali sada je tu, u tom sanduku, čitava. Nije je
silovao. Nije je mučio. Nije je ubio. Neki glas joj kaže „još nije“, Aleks ne
želi da ga čuje, smatra da je svaki sekund čist ćar, da onaj koji tek predstoji
još nije došao. Pokušava da diše što dublje. Čovek je i dalje nepomičan, vidi
njegove radničke cokule i rubove pantalona. Gleda je. „Gledaću te kako
crkavaš…“ To je rekao, to je maltene jedino što je rekao. To je, dakle, to?
Hoće da je ubije? Hoće da je gleda kako umire? Kako će je ubiti? Aleks se
više ne pita zašto, pita se kako, kada.
Zašto toliko mrzi žene? Kakva je životna priča ovog tipa kad se
poduhvatio nečeg ovakvog? Kad je tako jako udara? Nije mnogo hladno, ali
se Aleks zaledila zbog umora, batina, straha, mraka, pokušava da promeni
položaj. A to nije lako. Sedi zgurena, glave spuštene na ruke kojima steže
kolena. Kad se malo podigne ne bi li pokušala da se okrene, ona vrisne.
Zabila joj se duga treska u mišicu, visoko, blizu ramena, mora da je izvuče
zubima. Nema prostora. Drveni sanduk je grub, hrapav. Kako da se okrene,
osloni na šake? Okrene karlicu? Pokušaće najpre da pomeri stopala. Oseća
kako joj panika ispunjava utrobu. Počinje da vrišti, pomera se tamo-amo, ali
se boji da je ne povredi to neišmirglano drvo; mora ipak da se mrda, hoće da
poludi, mlati rakama, ali uspeva da dobije samo nekoliko centimetara,
izbezumljuje se od straha.
Čovekova glavurda se tada pojavi u njenom vidnom polju.
Toliko neočekivano da ona uzmakne i udari glavu. Sagao se da bi je
posmatrao. Široko se osmehuje nepostojećim usnama. To je ozbiljan osmeh,
bez radosti, koji bi bio smešan da nije tako preteći. Iz grla mu izađe nešto
poput blejanja. Klima glavom, i dalje bez reči, kao da kaže: „Dakle, jesi li

shvatila?“
„Vi…“, zausti Aleks, ali ne zna šta hoće da mu kaže, da ga pita.
On samo klima glavom, s tim kretenskim osmehom. Lud je, pomisli Aleks.
„Vi ste ća-ćaknuti…“
Ali nema vremena da doda još nešto, odmakao se, udaljava se, više ga ne
vidi, drhtavica se pojačava. Čim on nestane, ona se uznemiri. Šta radi? Krivi
vrat, čuje samo neke zvuke, prilično udaljene, u toj ogromnoj praznoj sali sve
odjekuje. Ali sada se pomera. Sanduk se malo zaljuljao. Drvo krcka.
Krajičkom oka, izokrenuvši se najviše što može, primeti konopac iznad sebe.
Nije ga ranije videla. Zavezan je za poklopac sanduka. Aleks se izvija kako bi
provukla ruku iznad sebe, između letvica: čelična alka. Dohvati čvor na
konopcu, ogroman, čvrsto stegnut čvor.
Konopac se zanjiše i zategne, sanduk kao da urlikne, podigne se, odvoji
od tla i počne da se klati, da se polako okreće oko svoje ose. Čovek ponovo
uđe u njeno vidno polje, nalazi se na sedam ili osam metara od nje, pored
zida, vuče širokim pokretima konopac prebačen preko dva čekrka. Sanduk se
podiže vrlo polako, stiče se utisak da će se zaljuljati, Aleks se ne pomera,
čovek je gleda. Kad je na otprilike metar i po od tla, on se zaustavi, zakači
konopac, ode do gomile stvari ostavljenih pored otvora na suprotnom kraju,
stane da pretura po njoj, pa se vrati do nje.
Sada su jedno naspram drugog, na istoj visini, i mogu da se gledaju u oči.
On izvadi mobilni telefon. Da bi je fotografisao. Traži ugao, premešta se,
odmiče, slika jednom, dvaput, triput… pa proveri snimke, izbriše one kojima
nije zadovoljan. Posle toga se vrati do zida, sanduk se podigne još više, sad
je na dva metra od tla.
Čovek priveže konopac, očigledno je zadovoljan sobom.
Obuče jaknu, lupi po džepovima kako bi proverio da nije ništa zaboravio.
Kao da Aleks ne postoji, samo na odlasku baci pogled na sanduk. Istinski
zadovoljan svojim delom. Kao da izlazi iz stana i ide na posao.
Otišao je.
Tišina.
Sanduk se nezgrapno klati na kraju konopca. Hladan vazduh se kovitla i
obavija, u talasima, Aleksino već skočanjeno telo.
Sama je. Naga, zatočena.
A onda, odjednom, shvati.
Ovo nije sanduk.
Ovo je kavez.

8

„Kreten.
„Odmah krupne reci… “, „Ne zaboravi da sam ti ja šef! “
„Šta bi ti uradio na mom mestu? “
„Proširi rečnik, postaješ naporan.“ Komesar Le Gen je proteklih godina
pokušao sve, ili skoro sve s Kamijem. Umesto da stalno ponavlja jedno te
isto, više ne odgovara. Kamiju, koji obično uđe u kancelariju bez kucanja i
samo stane kao ukopan ispred šefa, to izbije adute iz ruku. U najboljem
slučaju, komesar fatalistički slegne ramenima; u najgorem, obori pogled,
tobože skrušeno. Ćute, kao neki stari bračni par, što je poražavajuće za
muškarce koji su, obojica, s pedeset godina, samci. To jest, bez žene. Kamij je
udovac. Le Gen je, pak, prošle godine okončao četvrti razvod. „Zanimljivo,
stalno se ženiš istom ženom“, rekao mu je Kamij poslednji put. „Šta ćeš,
navika je čudo“, odgovorio je Le Gen. „Primetićeš da nisam menjao ni kuma,
to si uvek ti!“ Džangrizavo je dodao: „Kad već menjam ženu, bar da uzmem
istu“, pokazavši tako da niko ne može da se meri s njim u rezigniranosti.
Ne moraju više ništa da kažu jedan drugom da bi se razumeli i to je prvi
razlog zbog koga Kamij jutros ne napada
Le Gena. Prelazi preko komesarove smicalice: mogao je, naravno, da
stavi nekog drugog na taj slučaj, a tvrdio je da nema nikog na raspolaganju.
Kamij je šokiran zato što mu je to promaklo, a trebalo je odmah da shvati. To
je prilično neobično i, ruku na srce, sumnjivo. Drugi razlog je što nije spavao,
što je iscrpljen i nema energije za rasipanje, pošto je pred njim dug dan koji
treba da izdrži pre nego što ga Morel zameni.
Pola osam je ujutru. Umorni policajci idu iz kancelarije u kancelariju
dozivajući jedan drugog, otvaraju se vrata, čuje se vika, po hodnicima čekaju
unezvereni ljudi, policija završava još jednu besanu noć.
Stiže Luj. Ni on nije spavao. Kamij ga brzo osmotri. Odelo Bruks
bradersa, kravata Luj Viton, Finsberijeve cipele; uvek vrlo jednostavno. Što
se tiče čarapa, Kamij ne ume da kaže koje su marke, uostalom, nimalo se ne
razume u to. Luj je doteran, ali, premda besprekorno obrijan, loše izgleda.
Rukuju se kao da je ovo obično jutro, kao da nikad nisu ni prestali da rade
zajedno. Otkako su se ponovo sreli, prethodne noći, nisu istinski ni
razgovarali. Nisu ni pomenuli te četiri godine. Ne zbog neke tajne, to ne, nego
zbog nelagodnosti, patnje; uostalom, šta bi moglo da se kaže posle jednog

takvog neuspeha? Luj i Irena su se mnogo voleli. Kamij misli da se i Luj
osećao odgovornim za to ubistvo. Luj se nije pretvarao da tuguje isto kao
Kamij, ali je i on tugovao. To nije moglo da se iskaže rečima. U suštini,
skrhala ih je ista nesreća, obojica su zbog nje zanemela. Uostalom, svi su bili
preneraženi, ali je trebalo da njih dvojica razgovaraju. To im nije pošlo za
rukom i, malo-pomalo, nastavili su da misle jedan na drugog, ali su prestali
da se viđaju.
Prvi zaključci forenzičara nisu ohrabrujući. Kamij brzo prelistava izveštaj
i kako koju stranicu pređe, pruži je Luju. Automobilske gume su najčešći
model i verovatno ih ima pet miliona vozila. Kombi je najčešći model. Što se
tiče žrtvinog poslednjeg obroka, sirovo povrće, crveno meso, boranija, belo
vino, kafa, s tim ne mogu bogzna šta…
Staju ispred velikog plana u Kamijevoj kancelariji. Zazvoni telefon.
„Ah, Žane“, kaže Kamij„,u pravi čas.“
„Da, još jednom dobar dan i tebi“, kaže Le Gen.
„Treba mi petnaestak policajaca.“
„Nema šanse.“
„Bolje mi daj žene.“
Kamij iskoristi nekoliko sekundi da dodatno razmisli.
„Trebaće mi na najmanje dva dana. Možda tri, ako do tada ne pronađemo
devojku. I jedno dodatno vozilo. Ne, dva.“
„Slušaj…“
„I hoću Armana.“
„Dobro, to može. Odmah ću ti ga poslati.“
„Hvala ti na svemu, Žane“, kaže Kamij i spusti slušalicu.
Onda se okrene prema planu.
„Šta ćemo dobiti?“, upita Luj.
„Pola od svega. I Armana.“
Kamij ne odvaja pogled od plana. Kada bi podigao ruke, mogao bi, u
najboljem slučaju, da dohvati šesti arondisman. Da bi pokazao devetnaesti,
trebala bi mu stolica. Ili štap. Ali sa štapom izgleda kao mali profesor. Kako
su prolazile godine, razmišljao je o raznim rešenjima za taj plan. Da ga zakači
niže, stavi na pod, podeli na zone, koje bi zalepio jednu pored druge… nije
nijedno primenio, jer su sva ona koja su rešavala njegov problem svima
drugima zadavala suprotan problem. I tako, Kamij i ovde, kao i kod kuće, kao
i na Institutu za sudsku medicinu, ima pomagala. On je stručnjak za stoličice,
merdevine, šamlice, klupice. U kancelariji za fascikle, arhivu, pribor i

tehničku dokumentaciju koristi male, uske aluminijumske merdevine srednje
veličine, dok za plan Pariza upotrebljava stolicu s točkićima koji se zakoče
kad se popne na nju. Kamij je primakne i popne se. Posmatra saobraćajnice
koje se slivaju ka mestu otmice. Organizovaće ekipe koje će pročešljati ceo
kraj, postavlja se pitanje gde da bude granica zone delovanja. On obeleži
jednu četvrt, pa iznenada pogleda u svoja stopala, razmisli, okrene se prema
Luju i upita:
„Zar ti ne izgledam kao neki glupavi general?“
„Pretpostavljam da je za vas ’glupavi general’ pleonazam.“
Šale se, ali zapravo ne slušaju jedan drugog. Svako sledi svoje misli.
„Ipak…“, kaže zamišljeno Luj. „Taj model kombija nije ukraden u skorije
vreme. Ako nije mesecima pripremao napad, izložio se neverovatnom riziku
ako je oteo devojku koristeći sopstvena kola.“ Neki glas iza njihovih leđa.
„Možda nije mnogo bistar.
Kamij i Luj se okrenu. To je Arman.
„Ako nije mnogo bistar, nepredvidljiv je“, kaže Kamij nasmešivši se, „To
će još više otežati stvari.“
Rukuju se, Arman je više od deset godina radio s Kamijem, od toga devet
i po pod njegovim zapovedništvom. Taj užasno mršavi čovek tužnog izgleda
pati od bolesnog tvrdičluka koji mu uništava život. Svaka sekunda Armanovog
života posvećena je štednji. Prema Kamijevoj teoriji, on se plaši smrti. Luj,
koji je studirao skoro sve što se može studirati, potvrdio je da je, sa
stanovišta psihoanalize, to osnovana teorija. Kamij je bio ponosan što je
dobar teoretičar iz oblasti o kojoj nema pojma. Na profesionalnom planu,
Arman je neumorni mrav. Dajte mu telefonski imenik bilo kog grada i kad se
budete vratili za godinu dana, on će proveriti pretplatnike.
Arman je oduvek gajio nepomućeno divljenje prema Kamiju. Na početku
karijere, kad je saznao da je Kamijeva majka bila slavna slikarka, njegovo
divljenje se pretvorilo u oduševljenje. Sakuplja isečke iz štampe o njoj. U
kompjuteru ima reprodukcije svih njenih dela koja mogu da se pronađu na
internetu. Kad je saznao da je Kamij malog rasta zato što njegova majka nije
gasila cigaretu, Arman je bio zbunjen. Pokušao je da pomiri divljenje prema
slikarki čiji rad ne razume, ali čijoj se slavi divi, i gnev koji čovek može
osećati prema jednoj tako samoživoj ženi. Ali ta previše protivrečna osećanja
odnela su pobedu nad njegovom logikom. Reklo bi se da još pokušava da ih
pomiri. To je, međutim, jače od njega, ne može da odoli, kad god se ime ih
neko delo Mod Verhuven pojave u aktuelnim vestima, Arman se oduševi.

„Trebalo je da ti bude majka“, rekao mu je jednoga dana Kamij, gledajući
ga odozdo.
„To je nizak udarac“, progunđao je Arman, koji nije lišen smisla za humor.
Kad je Kamij morao da prestane da radi, on ga je takođe posećivao na
klinici. Čekao je da neko krene kolima u tom pravcu kako bi izbegao plaćanje
prevoza, došao bi praznih ruku, uvek s drugim izgovorom, ali bi došao. Bio je
potresen zbog Kamijevog stanja. Istinski je patio. Godinama radite s ljudima,
a posle svega ih ipak ne poznajete. Neka se desi neka nesreća, tragedija,
bolest, smrtni slučaj i otkrićete koliko je ono što ste znali o njima ograničeno
na informacije koje vam je ponudila slučajnost. Arman je velikodušan, to
zvuči pomalo suludo. To, naravno, nikad nije izraženo u novcu, ne sme da ga
košta, ali je on, na neki svoj način, velikodušan. U brigadi to niko ne bi
poverovao, da je neko rekao tako nešto, pukli bi od smeha svi oni od kojih je
deset puta žicao pare, to jest svi do jednog.
Kad bi ga posetio na klinici, Kamij bi mu dao novac da mu kupi novine,
dve kafe iz aparata i neki časopis. Arman bi zadržao kusur. Kada bi se poseta
završila, nagao bi se kroz prozor i video Armana kako, na parkingu, ispituje
posetioce koji odlaze s klinike ne bi li pronašao nekoga ko prolazi dovoljno
blizu njegove kuće da bi se odatle vratio pešice.
Ipak im je teško što su opet zajedno, posle četiri godine. Iz prvobitnog
tima nedostaje samo Maleval. Izbacili su ga iz policije. Nekoliko meseci je
proveo u pritvoru. Ko zna šta je s njim… Kamij misli da se Luj i Arman
povremeno viđaju s njim. On ne može.
Sva trojica stoje ispred velikog plana Pariza, ništa ne govore i pošto to na
kraju počinje da liči na neku licemernu molitvu, Kamij frkne. Pokaže na plan.
„Dobro. Luje, radimo onako kako smo rekli. Ti sve odvodiš na lice mesta.
Češljamo.“
Okrene se ka Armanu.
„A ti, Armane, potpuno običan beli kombi, gume koje svi koriste, običan
obrok koji je žrtva pojela, karta metroa… Možeš da biraš.“
Arman klimne glavom.
Kamij uzme ključeve.
Treba izdržati još jedan dan, a onda se vraća Morel.

9

Kad se čovek prvi put vrati, Aleks se prevrne utroba. Čuje ga, pošto ne može
da se okrene i pogleda ga. Korak mu je težak, spor i preteći odzvanja. Svih
prethodnih sati Aleks je zamišljala taj dolazak, videla je sebe silovanu,
pretučenu, ubijenu. Videla je kako se kavez spušta, osetila kako je čovek grabi
za rame, izvlači iz kaveza, šamara, presavija, siluje, prodire u nju, primorava
da vrišti, ubija. Kao što je obećao. „Gledaću te kako crkavaš, kurvetino.“ Kad
neko ženu naziva kurvetinom, to znači da hoće da je ubije, zar ne?
To se još nije desilo. Još je ne dira, možda prvo hoće da uživa u tom
iščekivanju. Zatvaranje u kavez treba da je poživotinji, ponizi, ukroti, pokaže
joj da je on gazda. Zato ju je tako premlatio. Proganjaju je ove i hiljade
drugih, još strašnijih misli. Smrt nije ništa. Ali iščekivanje smrti…
Aleks se sve vreme zariče da će beležiti u glavi trenutke kad on dolazi, ali
joj se orijentiri brzo pomešaju. Jutro, dan, veče, noć čine vremenski
kontinuum u kome se njen um sve teže snalazi.
Kada dođe, najpre stane ispod kaveza, s rukama u džepovima, i dugo je
gleda, a onda odloži kožnu jaknu na zemlju, spusti kavez do visine očiju,
izvadi mobilni, napravi snimak i udalji se nekoliko metara, do mesta gde je
odložio sve svoje stvari, desetak boca vode, plastične kese i Aleksinu odeću,
bačenu na pod. Teško joj je da bude tako zatočena i da to vidi, maltene
nadohvat ruke. On sedne. Zasad je samo gleda. Reklo bi se da nešto čeka, ali
ne kaže šta.
Ona ne zna zašto se iznenada reši da ode: odjednom tek ustane, lupi se po
butinama, kao da sam sebe hrabri, podigne kavez, poslednji put baci pogled i
ode.
Ne progovara. Aleks mu je postavljala pitanja, ali ne previše pitanja, jer
ne želi da ga razbesni, odgovorio joj je samo jednom, ostalo vreme ne
progovara, reklo bi se čak da ni na šta ne misli, samo pilji u nju. Uostalom,
rekao je: Gledaću te kako crkavaš.
Aleksin položaj je nepodnošljiv, u pravom smislu te reči.
Ne može da stoji, kavez nije dovoljno visok. Ni da legne, nije dovoljno
dug. Ni da sedi, poklopac je prenisko. Živi presamićena, maltene sklupčana.
Bolovi su brzo postali neizdržljivi. Mišići se grče, zglobovi kao da se
stvrdnjavaju, sva je utrnula, ukočena. Hladnoću i da ne pominjemo. Celo telo
joj se ukrutilo i, pošto ne može da se pomera, cirkulacija joj se usporila, zbog

čega se na napetost, na koju je osuđena, nadovezao i bol. Vratile su se slike,
šeme iz vremena kad se školovala za bolničarku, atrofirani mišići, ukočeni,
stvrdnuti zglobovi, ponekad joj se čini da prisustvuje propadanju svog tela
kao da je radiolog, kao da to telo nije njeno, i shvata da se njen um upravo
deli nadvoje, na deo koji je tu i drugi koji nije, koji živi negde drugde:
početak ludila koje joj preti i koje će biti mehanički rezultat tog paklenog,
neljudskog položaja.
Mnogo je plakala, ali posle nije više imala suza. Malo spava, nikada
dugo, jer je svaki čas bude grčevi u mišićima.
Prvi istinski bolni grčevi javili su se prošle noći, probudila se urlajući,
cela noga joj se nepodnošljivo iskrivila. U pokušaju da je opusti, udarila je
stopalom u letve, najjače što je mogla, kao da hoće da razbije kavez. Grč je
malo-pomalo popustio, ali ona zna da to nema nikakve veze s njenim trudom.
Vratiće se isto onako kako je prestao. Postigla je samo to da se kavez
zanjihao. Kad počne da se klati, dugo mu treba da se ponovo zaustavi. Posle
nekog vremena, postane joj muka. Aleks je satima živela u strahu da će se grč
vratiti. Budno motri na svaki deo tela, ali što više razmišlja, sve je više boli.
U retkim trenucima kad spava, sanja zatvor, kako je živa zakopana ili se
davi, kad je ne bude grčevi, zima ili strepnja, bude je košmari. Pošto se za
više desetina sati pomerila samo nekoliko centimetara, sada se trza, kao da
njeni mišići oponašaju pokrete, to su refleksni grčevi kojima ništa ne može,
udovi joj snažno udaraju u letve, jauče.
Sve bi dala da može da se opruži, samo da se ispruži, makar na jedan sat.
Prilikom jednog od prvih dolazaka, čovek je, pomoću drugog kanapa,
podigao do visine kaveza korpu od pruća, koja se dugo njihala pre nego što se
umirila. Premda uopšte nije bila daleko, Aleks je morala da uloži ogromnu
volju, morala je da odere ruku između letvi kako bi dohvatila deo sadržaja:
bocu vode i krokete za životinje. Za pse ili za mačke. Aleks se nije trudila da
sazna, bacila se na njih, bez razmišljanja. I maltene odmah ispraznila bocu,
odjednom. Tek se kasnije zapitala nije li ubacio nešto unutra. Počela je
ponovo da drhti, ali ne zna zašto drhti, od hladnoće, iscrpljenosti, žeđi,
straha… Od kroketa je još više ožednela, a nisu je istinski zasitili. Trudi se da
ih jede što manje, samo kad je mori glad. Osim toga, mora i da piški i sve
ostalo… U početku ju je bilo sramota, ali šta da radi? To leži tačno ispod
kaveza, nalik na izmet neke ptičurine. Stid je brzo nestao, on nije ništa u
poređenju s bolom, u poređenju sa strahom da će tako živeti danima, ne
mrdajući, ne pomerajući se, ne znajući koliko će je vremena držati, namerava

li stvarno da je ubije ovde, ovako, u ovom kavezu.
Koliko treba vremena da se ovako umre?
Prvih puta kada je dolazio, preklinjala ga je, molila za oproštaj, ne zna ni
sama zašto, i čak je jednom – omaklo joj se – tražila da je ubije. Satima i
satima nije spavala, mučila ju je žeđ, želudac je izbacio krokete, iako ih je
dugo žvakala, zaudarala je na mokraću i povraćku, izluđivala ju je ukočenost
u tom položaju i smrt joj se u tom trenutku učinila poželjnijom od bilo čega
drugog. Odmah je zažalila, zato što, zapravo, ne želi da umre, ne sada, nije
tako zamišljala kraj svog života. Toliko toga još treba da uradi. Ali šta god da
je govorila, šta god da je pitala, čovek nikad nije odgovorio.
Osim jednom.
Aleks je silno plakala, iznurivala se, osećala je da joj um zastranjuje, da
njen mozak postaje slobodan elektron, bez kontrole, bez stega, bez putokaza.
Spustio je kavez da bi je fotografisao i Aleks je, verovatno po hiljaditi put,
rekla:
„Zašto ja?“
Čovek je podigao glavu kao da se nikad nije to zapitao. Lica su im se
našla na nekoliko centimetara jedno od drugog, posmatrali su se kroz otvore
između letvica.
„Zato što… zato što si ti.“
Aleks se zapanjila. Kao da se sve odjednom zaustavilo, kao da je Bog
pritisnuo prekidač, nije više ništa osećala, ni grčeve, ni žeđ, ni bolove u
želucu, ni hladnoću u kostima promrzlim do srži, usredsredila se na ono što će
joj odgovoriti.
„Ko ste vi?“
On se samo nasmešio. Možda nije navikao da mnogo priča, možda gaje tih
nekoliko reči izmirilo. Podigao je brzo kavez, uzeo jaknu i otišao ne
pogledavši je, čak je delovao besno. Verovatno je rekao više nego što je
želeo.
Tog puta je dodao nove krokete, koje ona nije ni takla, privukla je samo
bocu s vodom; pije je štedljivo. Htela bi da razmisli o onome što je rekao, ali
kako možete da razmišljate o nečemu kad se toliko mučite?
Satima drži ispruženu ruku iznad sebe, steže, miluje ogroman čvor na
kanapu koji drži kavez. Čvor veličine njene pesnice, neverovatno čvrsto
zavezan.
Naredne noči Aleks je pala u neku vrstu kome. Um joj se nije
usredsređivao ni na šta, imala je utisak da su joj se svi mišići istopili, da su

ostale samo kosti, da je svedena na potpunu ukočenost, na telo zgrčeno od
glave do pete. Do tada je uspevala da bude disciplinovana, da radi vežbice,
otprilike na svaki sat. Pomeri najpre nožne prste, pa gležnjeve, napravi tri
kruga na jednu, pa na drugu stranu, podigni listove, stegni listove, opusti ih,
ponovo stegni, oba, istegni desnu nogu što više, vrati je u početni položaj,
ponovi tri puta i tako dalje. Ali sad više ne zna da li je te vežbe sanjala ili ih
je stvarno radila. Probudilo ju je cviljenje. Pomislila je daje to neko drugi,
neki glas izvan nje. Tiho zavijanje koje je dopiralo iz stomaka, zvuci koje
nikad ranije nije čula.
Iako je bila potpuno budna, nije uspevala da spreči to cviljenje da izlazi
iz nje u ritmu njenog disanja.
Aleks je ubeđena da je počela da umire.

10

Četiri dana. Istraga četiri dana tapka u mestu. Analize ne daju rezultate,
svedočenja su beskorisna. Ovde su videli beli kombi, negde drugde plavi.
Malo dalje su pomislili da je jedna žena, komšinica, nestala, zvali su, na
poslu je. Druga, čiji su nestanak već počeli da istražuju, vratila se od sestre,
njen muž nije znao da ima sestru, opšta zbrka…
Tužilac je imenovao sudiju, jednog mladog tipa koji radi punom parom,
pripadnika generacije koja voli kad ima akcije. Štampa, međutim, nije
maltene ni pisala o tome, taj događaj za crnu hroniku samo je pomenut i
odmah ga je preplavila svakodnevna bujica vesti. Još se ne zna ni gde je
otmičar ni ko je žrtva. Provereni su svi slučajevi nestalih osoba, nijedan ne
može da bude onaj iz Ulice Falgjer. Luj je proširio istragu na celu teritoriju
zemlje, vratio se na nestanke od prethodnih dana, pa od prethodnih nedelja i
meseci, ali uzalud. Nijedna žrtva ne odgovara opisu mlade, navodno lepe
devojke, koju je put, po svemu sudeći, vodio Ulicom Falgjer u petnaestom
pariškom arondismanu.
„Niko, znači, ne poznaje tu devojku? Niko se ne brine zbog toga što je
četiri dana nije video?“
Skoro je deset uveče.
Sede na klupi i posmatraju kanal. Lepo pandursko druš- tvance. Kamij je
ostavio novog pripravnika u kancelariji i odveo Luja i Armana na večeru. On
nema ni mašte, a ni pamćenje potrebno da se seti nekog dobrog restorana,
uvek je na grdnim mukama. Glupo mu je da pita Armana, taj je poslednji put
bio u restoranu kad ga je on vodio, taj lokal je verovatno odavno zatvoren.
Luj bi, pak, mogao da predloži nešto što prevazilazi Kamijeve mogućnosti. On
uveče jede u Tajvanu ili Ledoajenu. Zato Kamij preseca. La Marin, Kej
Valmi, maltene u podnožju njegove zgrade.
Imali bi toliko toga da kažu jedni drugima. U vreme kad su radili zajedno,
često su, kada bi se zadržali na poslu, išli na večeru pre nego što se vrate
kući. Bilo je pravilo da Kamij plaća. Smatrao je da bi bilo neumesno zbog
ostalih da Luj plati račun, podsetilo bi ih da njemu novac ne predstavlja
problem, uprkos činovničkoj plati. Niko i ne pomišlja da bi Arman mogao da
plati: kad Armanu predložite da odete na večeru, podrazumeva se da vi
častite. Maleval je, opet, uvek imao novčane probleme, znamo kako je
završio.

Kamiju je te večeri bilo drago što plaća, ne kaže ništa o tome, ali je
srećan što ima tu dvojicu. Nije to očekivao. Tri dana ranije nije mogao ni da
zamisli tako nešto.
„Ne razumem…“, kaže.
Odavno su večerali, prešli su ulicu, koračaju uz kanal, gledaju privezane
čamce.
„Niko s posla? Nema muža, nema verenika, nema momka, nema
prijateljice, nema nikoga? Nema porodicu? A opet, u ovakvom jednom gradu,
gde vreme juri, da je niko ne traži… “
Današnji razgovor liči na sve one koje su uvek vodili, ispresecan je dugim
ćutanjima. Svako ima svoje ćutanje, zamišljeno, refleksivno ili koncentrisano.
„Pa da li si se ti svakog dana čuo s ocem?“, upita Arman.
Nije, naravno, nije se čuo s njim čak ni jednom u tri dana, njegov otac je
zato mogao iznenada da umre i ostane tako nedelju dana pre nego što… Imao
je prijateljicu s kojom se često viđao, ona ga je pronašla mrtvog, ona mu je
javila. Kamij ju je upoznao dva dana pre sahrane, otac ju je pominjao, onako
usput, kao neku beznačajnu poznanicu. Triput su, međutim, morali da idu
kolima kako bi vratili u njen stan ono što je ostavila kod njega. Sitna žena,
sveža kao jabuka, maltene rumena, s borama koje su delovale mladalački.
Mirisala je na lavandu. Kamiju je bilo nezamislivo, u pravom smislu te reči,
da je ta žena zauzela mesto njegove majke u očevom krevetu. Te dve žene nisu
imale ništa zajedničko. Bile su dva sveta, dve planete, do te mere da se čak
pitao kakav su odnos imali njegovi roditelji. Izgleda nikakav. Ko će ga znati
zašto se umetnica Mod udala za apotekara. Hiljadu puta je postavio sebi to
pitanje. Jabučica s lepim borama delovala je prirodnije u tom dekoru. Kako
god da okrenemo stvari, često nam je zagonetka otkud naši roditelji zajedno.
Uprkos tome, Kamij je, nekoliko nedelja kasnije, shvatio da je jabučica za
nekoliko meseci isisala dobar deo apotekarove imovine. Kamiju je to bilo
smešno. Nije više u kontaktu s njom, šteta, mora da je lafica.
„Moj otac je bio u domu“, nastavi Arman, „to nije isto. Ali šta ćeš, kad
neko živi sam i umre, stvarno treba mnogo sreće da se to odmah primeti.“
Ovo zapažanje zbuni Kamija. Priseća se nečeg na tu temu. Priča im. To je
neki tip koji se zvao Žorž. Sticajem okolnosti, niko se nije začudio što više od
pet godina nema nikakvih vesti o njemu. Administrativno je nestao, a da se
niko nije pitao šta je s njim, isključili su mu vodu, isekli struju.
Kućepaziteljka je mislila da je u bolnici, odakle se vratio 1996, a da to niko
nije primetio. Njegov leš je pronađen u njegovom stanu 2001.

„To sam pročitao u…“
Ne može da se seti naslova.
„Edgar Moren, nešto u stilu Misao… trt-mrt.“
„Za politiku civilizacije“, kaže skromno Luj, pa podigne pramen levom
rukom. U prevodu: izvini…
Kamij se nasmeši.
„Lepo je što smo ponovo zajedno, jelda?“, kaže Kamij.
„Ovo mnogo podseća na Alis“, otme se Armanu.
Pa naravno. Alis Hedžiz, devojka iz Arkanzasa, pronađena mrtva u
kontejneru na obali kanala Urk, čiji je identitet tri godine ostao nepoznat. Sve
u svemu, ljudi nestaju bez traga češće nego što se misli. Ovo ipak tera na
razmišljanje. Nalazite se kraj zelene vode kanala Sen-Marten, znate da će za
nekoliko dana slučaj biti stavljen ad acta, kažete sebi kako nestanak te
nepoznate devojke nikome neće ništa značiti. Njen život: tek nekoliko krugova
na vodi.
Niko nije pomenuo činjenicu da je Kamij i dalje na tom slučaju koji nije
hteo da prihvati ni po koju cenu. Le Gen ga je prekjuče pozvao kako bi
potvrdio da se Morel vratio.
„Ne davi me s tim tvojim Morelom“, odgovorio je Kamij.
Rekavši to, Kamij je shvatio da je od samog početka znao da će, ako
privremeno prihvati jedan takav slučaj, to značiti da će ostati na njemu do
kraja. Ne zna treba li da bude zahvalan Le Genu što ga je ubacio u tu istragu.
Uostalom, on za glavešine nije više od prvorazrednog značaja. Anonimni
otmičar je kidnapovao nepoznatu ženu i, osim izjave jednog svedoka,
ispitanog bezbroj puta, ništa ne „dokazuje“ da se otmica desila. Tačno je da
postoji povraćka u slivniku, da je više ljudi čulo škripu guma kombija, da se
jedan stanar te ulice, koji se parkirao, seća kako se kombi navrat-nanos
isprečio na pločniku. Ali sve to ne vredi koliko jedno dobro, mrtvo-mrtvijato
telo, kao jedan dobar, istinski leš. Kamij se stoga prilično namučio da zadrži
Luja i Armana na tom slučaju, ali, u suštini, Le Gen je, kao i ostali, kao i svi,
zadovoljan što se ponovo formira Verhuven brigada. To neće moći dugo da
traje, možda dan-dva, zasad žmuri. Za Le Gena to više nije slučaj, ali jeste
investicija.
Trojica muškaraca su pešačila neko vreme posle večere, a onda su
pronašla tu klupu, odakle posmatraju šetače na keju, mahom zaljubljene
parove i ljude sa psima. Čovek bi pomislio da je u unutrašnjosti.
Ipak je ovo zanimljiva ekipa, pomisli Kamij. S jedne strane prebogati

momak, s druge neizlečiva škrtica. „Da nemam možda problema s novcem?“
Čudno je što je to pomislio. Pre neki dan je dobio dokumenta u kojima ga
obaveštavaju da će dela njegove majke biti prodata na aukciji; ne može da
otvori koverat.
„E pa“, kaže Arman, „to je zato što ne želiš da ih prodaš. Po meni, i bolje
što je tako.“
„Po tebi, naravno, treba sve da zadržim.“
Pogotovo Modina dela. Arman stvarno ne može da se pomiri s tim.
„Ne. Ne sve“, kaže. „Ipak, majčine slike…“
„Čovek bi pomislio da pričaš o krunskom nakitu!“
„To i jeste porodični nakit, zar ne?“
Luj ništa ne kaže. Čim postane lično, on…
Kamij se vrati na otmicu:
„Dokle si stigao s vlasnicima kombija?“, pita Armana.
„Radi se, radi se…“
I dalje je jedini trag fotografija vozila. Znaju koji je model kombija
zahvaljujući snimku bezbednosne kamere apoteke Bertinjak. U saobraćaju ih
ima nekoliko desetina hiljada. Forenzičari su analizirali prefarbani natpis i
dostavili im prvi spisak ličnih imena koja bi mogla da odgovaraju:
od„Abadžijana“ do „Zerduna“. Trista trideset četiri prezimena. Arman i Luj ih
iščitavaju, jedno po jedno. Čim na tom spisku pronađu prezime nekoga ko ima
ili je samo iznajmio takav kombi, proveravaju, pronalaze kome je prodat,
može li to da bude vozilo koje traže, šalju nekoga da ga vidi.
„Možeš misliti koliko je to lako ako je u unutrašnjosti.“
Povrh toga, ti kombiji se neprestano prodaju, preprodaju, to je vrzino kolo
kad treba pronaći ljude, razgovarati s njima… Što manje pronalaze, Armanu
je utoliko teže da se „razmahne“. Premda „razmahnuti se“ nije reč koja mu
najbolje odgovara. Kamij ga je jutros gledao kako radi, u tesnom,
praistorijskom džemperu, sa starom hartijom ispred sebe i reklamnom
olovkom s natpisom Hemijsko čišćenje Sent-Andre u ruci.
„To će trajati nedeljama“, zaključi Kamij.
Bogami, neće.
Telefon mu zavibrira.
To je pripravnik. Uzbuđen. Zato trtlja, zato zaboravlja čak i Kamijeva
uputstva.
„Šefe? Otmičar se zove Trarje, upravo smo ga locirali. Komesar traži da
odmah dođete.“

11

Aleks maltene ništa ne jede, jezivo je oslabila, ali je, pre svega, klonula
duhom. Taj kavez sputava telo i šalje mozak u stratosferu. Jedan sat u tom
položaju i čovek plače. Jedan dan i misli da umire. Dva dana, osuši se. Tri
dana, poludi. Ona sad ne zna baš najbolje koliko je dugo zatočena i okačena o
tavanicu. Danima. I danima.
I ne primećuje više da joj utroba zavija. Cvili. Ne može više da plače,
udari glavom o letvu s desne strane, jednom, pa još jednom, i opet, opet, opet,
lupa glavom, udara, opet i opet, i njen jauk prelazi u urlik, čelo joj je
okrvavljeno, glava joj odzvanja od ludila, hoće što pre da umre, jer je život
postao nepodnošljiv.
Samo u čovekovom prisustvu ne cvili. Kad je on tu, Aleks priča, priča,
postavlja pitanja, ne zato da bi on odgovorio (on ne progovara), već zato što
se, čim on ode, oseća užasno usamljeno. Shvata kako se osećaju taoci.
Preklinjala bi ga da ostane, toliko se boji da bude sama, da umre sama. On je
njen dželat, ali kao da ne može da umre dok je on tu.
Naravno, tačno je upravo suprotno.
Povređuje se.
Namerno.
Pokušava da umre, jer pomoć neće stići. Ne kontroliše više to slomljeno,
paralisano telo; mokri po sebi, hvataju je grčevi, ukočena je od glave do pete.
I onda, iz očaja, trlja nogu o ivicu hrapave daske, u početku je peče, ali Aleks
nastavlja, nastavlja, nastavlja zato što mrzi to telo u kome pati, hoće da ga
ubije, trlja nogu pritiskajući iz sve snage i opekotina se pretvara u ranu. Zuri u
zamišljenu tačku. Treska joj se zabila u list, Aleks trlja i dalje, čeka da rana
prokrvari, nada se da će iskrvariti, želi da umre.
Svi su je napustili. Niko joj više neće priteći u pomoć.
Koliko će joj vremena trebati da umre? I koliko će posle trebati vremena
da pronađu njeno telo? Hoće li ga ukloniti, zakopati? Gde? Ima košmare, vidi
svoje telo u nekoj ciradi, bačeno na zemlju, noć je, šuma, neke ruke bacaju
sve u jamu, uz zlokoban i očajnički zvuk, vidi sebe mrtvu. Kao da je već
mrtva.
Dok je još znala koji je dan – otada je prošla čitava večnost – Aleks je
pomislila na brata. Zato što će joj koristiti da misli na njega. Zna da je on
prezire. Celog života je sedam godina stariji od nje.